Зависност од коцке и даље под стигмом
ДОБОЈ - Зависност од коцке и игара на срећу још је под стигмом и таква лица се најчешће упућују за помоћ због неког другог поремећаја, попут депресије, алкохолизма или психоактивних супстанци, а прави проблем буде утврђен током третмана, изјавила је руководилац Центра за заштиту менталног здравља Дома здравља Добој Дејана Цоцић Хаџиибрахимовић.
Хаџиибрахимовићева је рекла Срни да ниједан овакав зависник којег је упознала није добровољно дошао на лијечење, већ је био притиснут од породице што значи да је дошло до нарушених породичних односа или је ријеч о нарушеном здрављу или дуговању новца.
Она је навела да овај центар тренутно има евидентирано око десетак њих из Модриче, Теслића, Брода, Шамца.
Хаџиибрахимовићева је истакла да је механизам зависности од коцке једнак као и код сваке друге зависности која мијења личност и карактер, а манифестује се агресивнијим понашањем и насиљем.
Често се манифестују депресивни поремећаји који се уврсте у третман а који су у ствари секундарна посљедица због губитака позиција, стигме, одласка брачног партнера, напуштања дјеце.
"Каже се да се та депресија код коцкара три пута чешће развија него код остале популације, а и суицид је три до четири пута чешћи", истакла је Хаџиибрахимовићева.
Према њеним ријечима, танка је линија између такозваног социјалног коцкања - ријетко коцкање из забаве без да се било коме наноси штета, и зависног - патолошког коцкања.
"Претпоставља се да је то неки спољашњи окидач, али ризични су рецимо мушкарци у адолесценцији због вршњачке групе. Кажу да мушкарци коцкају увијек у групама и раније почињу док жене коцкају саме, кришом и касније започињу негдје око четрдесетих година", навела је Хаџиибрахимовићева.
Она је упозорила да дјеца почињу да се кладе са једном КМ или двије, и да се временом улог повећава.
"На основу спроведених истраживања утврђено је да код дијагистикованих коцкара у 78 одсто случајева коцкарски живот започиње управо тако што су родитељи први пут у дјетињству купили оне гребалице, а што је утицало да се идентификује као прихватљив модел понашања", рекла је Хаџиибрахимовићева.
Као факторе који доводе до зависности, Хаџиибрахимовићева је навела личност зависника, социјална средина, вршњачки притисак, али и коцкар у породици.
"У почетку човјек коцка из пуког задовољстава и потребе за добитком, али када се развије зависност коцка се да би доживио узбуђење. Механизам зависности је једнак као и код сваке друге зависности која мијења личност и карактер", рекла је Хаџиибрахимовићева.
Она је навела да се током осамдесетих година прошлог вијека проблем класификовао као паталошко коцкање, да би касније стекао статус праве зависности, те истакла да генерално не постоји доктрина у лијечењу оваквих пацијената већ различити психотерапијски приступи.
"У Центру нажалост не постоји социо-терапија попут група или клубова у којима се пацијент враћа у средину гдје се налазе лица са сличним проблемом, гдје се препознају у феномену огледала како би кроз другог препознали свој проблем у сигурнијем окружењу", рекла је Хаџиибрахимовићева.
Зависници од коцке третирају се у принципу системске породичне терапије као код алкохолизма, односно увлаче се у систем заједно са сарадником и праве се одређене интервенције у зависности од тога докле је та прича дошла и о којој је доби.
"Ради се индивдуална когнитивно-бихејвиорална терапија, почевши од претпоставке да је коцка научено понашење и у складу с тим ради се на промјени мишљења понашања", рекла је Хаџиибрахимовићева.
Она је упозорила да развоју зависности од коцке и игара на срећу доприноси велика доступност различитих садржаја, као и медијско оглашавање.
"На свака два корака имате кладионице које се најчешће код родитеља не препознају као проблем, а ту је недостатак репресије за малољетнике упркос истакнутим визуелним упозорењима", рекла је Хаџиибрахимовићева.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
