За ватрогасце Слободана и Павла из Бањалуке 1. мај је уобичајен радни дан: Страх потискују адреналином

Овако углас започињу причу два бањалучка ватрогасца, која умјесто да са породицом и пријатељима ових дана кују планове за роштиљ, они ће првомајске празнике прославити на послу, спремни да у случају неке несреће прискоче у помоћ. Иако је празник, за њих је 1. мај уобичајен радни дан. Њима нису битне временске прилике, ни које је доба дана или ноћи, да ли је вјерски или државни празник, битно им је само да су грађани безбједни.

Један од њих Слободан Ратковић, који страх потискује адреналином, за “Глас Српске” каже да се ватрогасци током интервенција суочавају са бројним опасностима и свједоче разним ситуацијама.

- За 14 година радног стажа у овој бригади нема шта нисам видио и гдје нисам био. Књигу бих могао написати о свим својим интервенцијама, којих је сигурно било више од хиљаду, од извлачења људи из пожара или у саобраћајној несрећи до спасавања животиња - прича Ратковић и додаје да је бањалучка Ватрогасна бригада његова друга породица.

Ратковић, по занимању електротехничар, каже да никад није могао ни замислити да ће једног дана бити ватрогасац.

- Овај посао не бих мијењао ни за један други, јер је веома занимљив и пун адреналина. Радни дан почиње у седам часова постројавањем и тада нам колеге из ноћне предају смјену. Након тога прегледамо опрему, за шта је отприлике потребно пола сата, послије тога слиједе доручак и кафа - прича Ратковић.

Након те паузе, наставља он, командир задаје задатке које, у случају позива за интервенцију, одмах прекидамо.  

- У случају интервенције тачно се зна ко је у којим колима и шта је чији задатак. За овај посао веома је битна физичка спрема и брзина, то значи да од позива на рампи морамо бити спремни за 40 секунди, а до почетка гашења пожара свега неколико минута - казао је Ратковић.

Најтеже им, кажу углас, падају саобраћајне несреће. Ратковић се и дан-данас сјећа своје прве интервенције када је код једног ресторана у граду момак скочио под аутомобил.

- У првом моменту сам помислио да је лутка у питању. Једно вријеме та слика ми је често пролазила кроз главу. Међутим, како је вријеме пролазило и мени је све било лакше да то прихватим. На крају сам схватио да то не смијем тако гледати, питајући се како је тек љекарима Хитне помоћи - истакао је Ратковић.   

Додао је да је овај посао изузетно стресан, опасан и тежак, присјећајући се само примјера од прије десет година када је у прољеће вода у бањалучком насељу Лазарево на неким мјестима надирала и до три метра, због чега је била отежана комуникација и приступ.

- Ту са колегама, не размишљајући о свом животу, попео сам се на кров куће гдје нас је чекала трудница. Ни у једном моменту нисам размишљао шта би могло бити са мном, једино ми је било у глави да жену живу и здраву доведем на сигурно. Упркос свим нашим напорима, нисмо успјели да је извучемо због чега је интервенисала хеликоптерска служба - казао је Ратковић.

Присјећајући се пожара на згради “Електрокрајине”, каже да се не зна да ли је гора вода или ватра.

- Интервенција је трајала шест-седам сати. Наш командир је од стреса тај дан доживио срчани удар, само се срушио. У том моменту сам био на крову и гледам да човјек лежи, а према њему иду медицински радници Службе хитне помоћи, а да не спомињем шта се могло десити са колегама који су прије неколико година гасили пожар у “Инцелу”, гдје се на крају испоставило да има пиралена, сви су се могли отровати, али на срећу добро су прошли - рекао је Ратковић.  

Раме уз раме с њим кад год је то потребно у интервенцију иде и двадесетдвогодишњи Павле Трамошљика. Овај млади ватрогасац овој бригади се придружио прије двије године, а привукле су га, каже, акције које су изазовне и хумане.

- Од када сам се придружио ватрогасцима ниједног тренутка нисам осјетио да ми је досадно и напорно. Било је разних ситуација, а неријетко се, што би се рекло, глава носила у торби - прича Трамошљика.

Сваки дан је, наставља он, прича за себе, од интервенција у саобраћајним несрећама до шумских пожара.

- Мислим да ћу цијелог живота памтити интервенцију у којој смо колега Ратковић и ја тражили пса који је залутао у канализацију. Нас двојица смо трагајући за псом у канал ушли код Ребровачког моста и изашли на Старчевици. Нажалост, пса нисмо нашли, али за мене је то био прави доживљај, јер да тога није било не бих вјеровао да има такав канал у Бањалуци. Ту нема чега нисмо видјели, а највише пацова - прича Трамошљика и додаје да су у овој бригади сви за једног, један за све.

Људи често знају да кажу да је, истиче он, лако ватрогасцима, међутим ко се бар једном нађе у њиховој близини мијења мишљење.

Оно што сваком ватрогасцу најтеже пада у ове празничне дане, причају они, јесте раздвојеност од породице која је њихова највећа подршка. Породица им, додају за крај, даје вјетар у леђа да не одустају од оног што највише воле да раде, колико год то било тешко и опасно.

Према листи Свјетске здравствене организације, уз полицијске службенике и затворске чуваре, Ратковић и Трамошљика, који су кренули стопама својих ујака, баве се најстреснијим послом.

Мањак ватрогасаца

Више младих ватрогасаца једино је што, тврде Слободан Ратковић и Павле Трамошљика, недостаје њиховој бригади.

Опрема и возила која користе врхунског су квалитета.

- Кад нас је више свима нам је лакше. Велики је ово град тако да ватрогасаца, колико год да је, никад не може бити много - казао је Ратковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.