Припадници ГСС вратили се у Бијељину: Нисмо ми хероји, већ народ који је преживио катастрофу

У мисији су били Мирослав Вујановић, Младен Росић и Армин Хамидовић, а Јовановић каже да су били у подручју гдје је безбједносна ситуација била затегнута, што им је додатно отежавало рад, поред тога што су радили у рушевинама, био је повећан ризик и због међусобних сукоба међу становништвом.

ГСС у Бијељини ради од децембра 2021. године као удружење грађана и финансирају се из донација. За мисију у Турској град Бијељина је обезбиједио 10.000 КМ, а пошто немају ни возило, морали су да га изнајме.

"Довео сам људе живе кући, то је био мој тренутак среће по повратку у Републику Српску из спасилачке мисије, сада сам празан и моје су мисли и даље у Турској. Нисмо ми хероји, хероји су људи у подрују погођеном земљотресом", рекао је Срни припадник ГСС-а и учесник мисије у Турској Мирослав Вујановић.

Вујановић има жену, дјецу и породицу, а каже да би, да постоји и најмања нада да је неко још жив испод рушевина, већ данас поново отишао у подручје погођено земљотресом.

"Бити спасилац није посао за славу, то је за човјека, за људскост. Ми смо сада празни и да људи знају шта смо поднијели, не би нас ништа питали. Плакали смо ми велики људи сваки дан, толико је било емоција и емотивног набоја, плачемо 30 секунди, онда наставимо лавовску борбу и рад", навео је Вујановић.

Каже да су их у кампу у Хатају посебно завољела дјеца и њима су подијели све што су имали, храну, слаткише и сокове, своју гардеробу, а Вујановићу, који је са 16 година ушао у протекли рат, глас дрхти док прича о одласку из града мртвих за који каже да ће након разарања бити сравњен са земљом.

"Мучне су то сцене, вадимо лешеве испод рушевина, човјек загрлио трудну жену, човјек са женом и мало дијете, двије загрљене сестре. Десило се да је локални багериста откинуо главу некој жени, одједном се око нас скупили 300 мјештана који хоће да га убију, неки Сиријац је мислио да је то његова мајка. Њу смо пронашли за пет минута и тај исти човјек нам тада љуби руке. Емоције нам раде од нуле до 300 одсто, па назад у минус, требало је психички опстати у таквом окружењу и разумјети локално становништво", описује Вујановић.

Он каже да у Хатају јесу живјели свакодневно под безбједносном пријетњом и да многи нису издржали тај притисак, припадници ГСС-а из Бијељине и с њима тројица припадника ГСС-а из Источног Сарајева - Источни Стари Град су остали.

Балканска посла, што би рекао Вујановић, све се тресе и људи бјеже, а наши људи стоје без страха.

"На локацији је више народа, Сиријци, Курди, Турци, изгинуле су им цијеле породице, они желе да спасиоци дођу на одређено мјесто, лажу нас да су чули глас или имали телефонски контакт, а нађемо мртве, али то је њихова борба да нађу своје најмилије и ми смо то разумјели. Дешавало се да се туку између себе и да их полиција раздваја пуцајући у ваздух, лудница сваки дан", присјећа се Вујановић.

Проблем су били и локални обичаји, не смију ни спасиоци да виде или дотакну тијело дјевојчица и жена које су извлачили, него су морали да га умотају у деку па ставе у врећу и тако предају породицама, иначе би имали озбиљних проблема, нису смјели ни да фотографишу.

"Ми када радимо бушимо бетоне и увлачимо се у пукотине кроз тунеле и до 10 метара у земљи и требало би да тада машине стоје да нико и не хода около да не изазове ново урушавање, али локални рудари, ватрогасци и мјештани то нису поштовали, док смо ми у тунелима они раде са друге стране зграде, што јесу били свакодневни проблеми са којима смо се изборили", навео је Вујановић.

Према његовим ријечима, ГСС је за мисију добила 10.000 КМ, потрошили су 12.000 КМ, само за гориво 8.000 КМ, али урадили су оно за шта су способни и обучени.

Вујановић је и еколог, па каже да је катастрофа у Турској и Сирији велика школа за све, јер ће са промјеном климе бити оваквих катастрофа и да треба што више људи обучавати за пружање помоћи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.