Свјетски дан знаковних језика: У БиХ око 40.000 особа оштећеног слуха, један од проблема недостатак тумача

Према подацима Свјетске федерације глувих, око 72 милиона особа у свијету је глуво, а колико таквих особа има у БиХ није тачно утврђено, јер нема јединственог регистра као ни за многе друге категорије. Закон о знаковном језику је на државном нивоу донесен 2009. године, међутим, чека се на његову примјену.

Глуве и наглуве особе у БиХ суочавају се с дискриминацијом и немају равноправан положај с осталим члановима друштва, о чему свједоче и бројна кршења законских и других прописа.

Један од проблема је недостатак тумача. БиХ нема регистар тумача знаковног језика, иако је и то била једна од обавеза предвиђених Законом. Према подацима невладиног сектора, у БиХ их има тек 16.

"На подручју Босне и Херцеговине, према подацима Агенције за статистику БиХ, има око 40.000 глувих или особа са оштећеним слухом. На подручју Федерације БиХ има око 28.000 глувих особа, а у РС-у око 12.000. Још увијек немамо коначан податак", рекао је секретар Савеза удружења глувих и наглувих ФБиХ Сулејман Чаковић.

Када је ријеч о знаковном језику, казао је да су на федералном нивоу покренули питање усвајања закона.

"Влада Федерације БиХ је прихватила нашу иницијативу. Влада је формирала комисију за израду приједлога тог закона. И још увијек чекамо", појаснио је Чаковић.

Истакао је да је Закон о знаковном језику за њих јако битан.

"Највећи недостатак су тумачи знаковног језика и комуникација. Никада нећемо имати праву комуникацију са здравом средином. Глуве особе сваки дан живе без здраве комуникације. Нама су највећи недостатак тумачи знаковног језика", нагласио је Чаковић.

Подсјетио је да је прије рата било 16 цертифицираних тумача знаковног језика.

"Сваке године имамо курс знаковног језика како би олакшали живот наших чланова и како би могли обављати обавезе у општини, домовима здравља, болници... Проблем је знаковни језик", додао је Чаковић.

Насер Хусић, цертифициковани тумач знаковног језика, је рекао да у БиХ има око 70.000 особа са оштећењем слуха и глувих особа, али да то није тачан, релевантан податак.

"Знаковних тумача у Босни и Херцеговини има званично 16, можда их има и више јер људи који живе са родитељима који су глуви имају знање знаковног језика и вјероватно учествују у неким сферама друштва", појаснио је Хусић.

Према његовим ријечима, ситуација је јако специфична, људи неће да се баве са превођењем и тумачењем знаковног језика јер то није системски организовано и вјероватно јер је мало плаћено, ако уопште и јесте.

"То су све фактори који одбијају људе од овог занимања које је јако лијепо и корисно за друштво и заједницу. Сада је предизборна кампања, а у бирачком тијелу сигурно има глувих особа или оних са оштећеним слухом. И они желе знати ко су кандидати, за кога ће гласати. Они ту информацију немају што је јако жалосно. Те особе живе јако тешко јер се свакодневно сусрећу са проблемима, како на улици тако и у различитм установама и институцијама. Има случајева, али нема пуно, да се мора отићи и помоћи на суду, у тужилаштву... Ситуација је јако тешка. Људи су у јако тешкој ситуацији, на њих нико не обраћа пажњу. Држава, ентитети, кантони, општине требају дати више значаја знаковном језику", поручио је Хусић.

Подсјетио је да закони постоје и да Закон о знаковном језику на државном нивоу постоји од 2009. године, али никада није имплементиран.

"Закон о знаковном језику на федералном нивоу је у нацрту и чека своју примјену. Њима је потребна помоћ. Требају отићи доктору, у општину. Све потребе које ми имамо и они имају. Закон је добро урађен, али проблем је реализација. Ми немамо толико тумача знаковног језика који могу провести тај закон. Нема нових тумача, као кадар, да могу радити не само у медијима него и у општинама, владиним институцијама, болницама... Нешто ће се морати ријешити", истакао је Хусић.

БиХ нема образовне установе за изучавање знаковног језика. Тумачи су, већином самоуки.

"До сада је пракса била да су се дјеца или особе које знају знаковни језик, можда су у породици имали неког глувог или са оштећеним слухом, усавршавали. Ја сам научио уз родитеље. Не знам да ли сам прије научио знаковни језик или да причам. Мој матерњи језик је знаковни. Родитељи ми нису чули, ниједно, а ја сам њима још од малена био од помоћи у болницама, опћинама, фирми...", појаснио је Хусић.

На простору бивше Југославије био је јединствен знаковни језик и тај језик се и данас.

Почевши од 2018. године, 23. септембар се обиљежава као Свјетски дан знаковних језика, у знак подсјећања на датум када је 1951. године формирана Свјетска федерација глувих особа.

Значај знаковних језика изузетно је велики, али није познато колико их тачно постоји. Сматра се да један од најранијих писаних записа о знаковном језику потиче из 15. стољећа прије нове ере.

Знаковни језик јесте основно средство споразумијевања за особе оштећеног слуха, прије свега за глуве особе али, уколико желимо максимално поштовати сва њихова права и, генерално, бити инклузивно друштво, морамо сви као појединци учинити мало више ка томе да се оспособимо за правилну комуникацију са равноправним члановима наше заједнице.

УН су прогласиле овај дан због подизања свијести о значају знаковног језика за потпуно остварење људских права особа, које су глуве.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.