Свједочења о бруталним мучењима Срба у Храсници

Стојановићева је посвједочила да јој је Милена Шућур из Неджарића, која је са њеним супругом била у затвору, испричала да је Гаджо везивао Гојка за радијаторе, питао гдје му је породица, а посебно кћерка са "којом би се сладили".

"Када га Гаджо није тукао, Милена ми је рекла да је онда наређивао другима да то раде", рекла је Стојановићева на суђењу некадашњим припадницима Првог корпуса такозване Армије БиХ Гаджи, Заиму Лаличићу и Суљи Хебибу оптуженима за ратни злочин над српским цивилима у Храсници.

Она је испричала да је почетком рата са осмогодишњим сином и кћерком од 14 година отишла у Лукавицу, а да је супруг, који је радио у "Фамосу", остао је у Храсници и да се са њим посљедњи пут чула десет дана прије његовог затварања.

"Из СУП-а на Илиджи јавили су ми да је 1. маја 1992. одведен, након чега сам дошла на Илиджу и десетак пута безуспјешно покушавала и тражила начин да га размјене. Нажалост, нисам у томе успјела", навела је Стојановићева, додајући да је био затваран на стадиону, Основној школи "Алекса Шантић", а касније у подземним гаражама.

Она је навела да јој је Коста Ивановић, који је био полицајац у Храсници, рекао да јој је супруг жив, али да га туку у затвору.

"Задњи пут кад сам видјела Косту у Станици полиције, он је побјегао у другу просторију. његове колеге су ми рекле да је Гојко умро и да су га људи који су с њим били затворени, сахранили код Музичке школе у Храсници. То је било 1. августа 1992. године", испричала је Стојановићева.

Додала је да је успјела да размијени посмртне остатке мужа и сахрани их на гробљу у Влакову, гдје је 1993. године случајно упознала Милену Шућур, која је била затворена са њеним мужем.

Стојановићева је навела да јој је и Петко Јовановић 1996. или годину касније у Рогатици потврдио да је Гаџо највише тукао, мучио, па и сексуално малтретирао њеног супруга.

"Петко ми је рекао да су Гојка знали голог и крвавог убацити у ћелију, па су га остали затвореници облачили оним што су имали. Нису му давали воде, пио је мокраћу да би, на крају, мокрио крв", свједочила је Стојановићева.

Тужилац Мирослав Јањић прочитао је први дио исказа преминулог свједока Мирка Вуковића, написаног на више од 40 страница, који је 6. децембра 2007. године дао Криминалистичкој полицији Источно Сарајево.

Трагична прича овог човјека почела је 2. јуна 1992. године упадом четворице наоружаних полицајаца у његов стан у Храсници, у који је дошао из Лукавице јер је чуо да је неко у њега провалио.

"Дошла је полиција и све преврнула. Међу њима је био и Гаџо који ми је све одузео, документе, пасош, новац, чак и кључеве од фиће. Тражили су оружје које нисам имао. У једном моменту, Гаџо је отишао у купатило и позвао једног полицајца којем је дао бомбу кашикару. Онда су рекли да је бомба моја. Ушле су прве комшије и почели да вичу убијте четника"", почео је свој исказ овај свједок.

Затворен је у школи, у просторији испод степеништа, гдје је затекао полуголе српске затворенике, а сутрадан је одвезен код војних инспектора који су му након испитивања рекли да му је Гаџо "све напаковао".

Када је враћен у школу, Вуковић је рекао да је Гаџо одмах наставио да га злоставља. Ноћна извођења претварала су се у пакао од пребијања, вријеђања, злостављања. Тјерао га је да му каже гдје је нашао бомбу коју му је он подметнуо.

"Једном приликом Гаџо је довео Босу Клепић са којом сам живио и натјерао је да ме шамара. Када су ме вратили у ћелију, Боса је крвава лежала на поду. Иживљавали су се над њом", рекао је Вуковић.

Свједок се присјетио да су затвореним храсничким Србима у више наврата говорили да иду на стријељање, што је потписао Алија /Изетбеговић/.

Вуковић је рекао да не зна како је преживио једну ноћ када је одведен у неку малу просторију и доживио пакао. Након страшних батина, док је пушка била уперена у њега, ножем су му сјекли косу и на челу урезали слово "У".

"Рекли су ми да су све моје побили, скинули ме до гола и иживљавали се на мени. Ударали су ме кундацима, шакама, ногама. Био сам сав крвав, очи су ми биле пуне крви и као врећу су ме убацили назад у затвор", навео је Вуковић, чије муке овим не престају.

Додао је да га је, други пут, Гаџо извео жицом завезаних руку на леђима и одвео у просторију гдје га је голог, неки непознати човјек тукао мокрим конопцем по цијелом тијелу. Онда га је, како је рекао, вукао према радијатору у намјери да га веже и објеси. 

"Гаџо ме је наставио тући, крв лије на све стране, а он узима чашу у коју захвата моју крв и пије је са вином. На мени су гасили цигаре, мокрили, а онда тјерали да то бришем. Нису боље пролазили ни други затвореници и рекли су нам да, ако неко пита шта нам се десило, да кажемо да смо пали низ степенице", испричао је Вуковић.

Он је рекао да су затворени Срби тјерани да једу буковину и траву, а да су приликом пребацивања у гараже морали пјевати пјесме о Алији, док су их људи на улици пљували, називали погрдним именима, псовали и вријеђали.

Тортура над српским затвореницима настављена је у новим бетонским ћелијама, а посебно у атомском склоништу гдје су их тукли и мучили током цијеле ноћи.

"Људи су плакали, више смо били у коми него свјесни и молили смо Бога да нас убију јер више нисмо могли да издржимо мучења", испричао је Вуковић.

Он је навео да су их, осим Гаџе, тукли и мучили оптужени Заим Лаличић, чувар Рашим Матијевић, као и управник затвора Хусеин Мујановић који је говорио да "све четнике треба убити".

Оптуженима се на терет стављају незаконито затварање српских цивила, убиства, мучења, злостављања, мучења на понижавајуће начине, сакаћења и други тешки облици злостављања током 1992, 1993. и 1994. године.

Тужилац Мирослав Јањић ће 24. марта, када је заказан наставак суђења, наставити са читањем исказа Мирка Вуковића који је преминуо 25. новембра прошле године у Београду.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.