Српчанка Љиљана Бијелоњић у књизи „Сунцогледи” описала школске дане током рата

Ово је својеврсни наставак њеног књижевног првенца „Летањир” који је објављен прошле године, а кога је посветила трећој генерацији својих ђака стављајући у први план правилан однос између наставника и ученика, стварање повјерења и развијање топлих људских односа. 

И у новој књизи, која је недавно промовисана, Бијелоњићева указује на најљепше елементе васпитања и образовања, али и на тешкоће одгајања дјеце у вихору Одбрамбено-отаџбинског рата.

- Дуго сам се двоумила да ли да издам књигу о овој генерацији, јер ме за тај период вежу тешка сјећања на колективни страх који је владао у школи и свуда око нас, али знала сам да то морам учинити, само је требало да прођу године и дође неко ново вријеме. За мене је ријеч насиље једна од најружнијих ријечи у нашем језику и надам се да ће сви они који прижељкују нове сукобе и немире на овим просторима схватити да је то највеће зло које може задесити један народ - рекла је Бијелоњићева.

Истиче да је њена књига приступачна за читање како онима са основним тако и са високим образовањем, а инспирацију за наслов је, како каже, добила у књизи Васе Пелагића „Стварни народни учитељ” која је издата почетком 20. вијека.

- Ту сам пронашла ријеч сунцогледи која је за мене љепша него сунцокрети и вољела бих да ми неко од лингвиста објасни како неке ријечи, попут ових, уђу и изађу из нашег језика. У својим књигама доста употребљавам обичан, разговорни стил, па се присјећам своје прве књиге коју је лекторисала недавно преминула професорица Гордана Ђукић, која је након првих неколико страница мислила да се ради о штампарским грешкама, а послије је схватила да сам жељела да ријечи буду баш тако написане - рекла је Бијелоњићева.

Србачки књижевник и рецензент књиге Жарко Шарић рекао је да је ауторка описала све догађаје који обиљежавају једну школску годину, попут школских приредби и испраћаја матураната, али највећи утисак остављају описи ратних збивања који су веома потресни.

- Подсјетила нас је на болне растанке и одласке у рат наших суграђана од којих се многи више никада нису вратили у школе и учионице у којима се смијало и пјевало, а међу све нас се уселила стрепња. Међутим, како је вријеме одмицало, страхови и разне несташице постали су саставни дио свакодневице и морало се научити живјети с тим и научити ђаке у најтежим могућим околностима шта је то разумијевање, поштовање, искреност и оданост - рекао је Шарић.

Ауторка књиге Љиљана Бијелоњић од 1992. године ради као наставник српског језика у основној школи у Ситнешима, гдје и данас живи.

ЛЕКЦИЈЕ

Наставница Драгана Жујић, која је некада била Љиљанин ђак, рекла је да се ауторка вјешто играла ријечима, користила бројне граматичке мудролије и рјешавала недоумице гласовних промјена.

- Са много лијепих ријечи описала је завичај и сјећање на дјетињство и младост говорећи о првом испеченом хљебу, мајчинству, раздвојености и вјери. Емотивно је пружила увид у живот сеоске наставнице и њене прве генерације ученика, нудећи топле и искрене приче о несташлуцима, приказујући свакодневне ситуације у учионици које су нас училе важним школским и животним лекцијама - рекла је Жујићева.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.