Рођаку донирао бубрег и спасио му живот

Адему је отказивао бубрег и морао је ићи на дијализу претходних 12 мјесеци. Џевад је без имало двоумљења пристао да му помогне те је након годину припрема и хиљаде пређених километара прије неколико дана у њемачком Минхену успјешно обављена трансплантација и сада се обојица полако опорављају.

Џевад каже да је пресрећан што је имао прилику да помогне некоме у тешкој животној ситуацији.

-Понукан мишљу да уколико спасите један људски живот, као да се спасили цијело човјечанство, након скоро годину дана припрема, десетина прегледа и претрага, пет одлазака у Њемачку и пређених скоро десет хиљада километара, искушења с короном те одгађања оперативног захвата, хвала драгом Богу успјешно је обављена трансплантација бубрега који сам даровао свом рођаку Адему, мом другом брату. Обојица се осјећамо добро. Нисам ништа изгубио, добио сам још више снаге, љубави и вјере у животу, а захваљујући, између осталог, докторима и медицинском особљу на сусретљивости и професионалном односу, од Бужима и Бихаћа, до тима доктора у Минхену, који су успјешно урадили оперативни захват -азао је овај 42-годишњи Бужимљанин.

Како је рекао, у скоро годину дана осјетио је скоро стотину убода у тијело, дао литру крви и напомиње да није ни размишљао о боли него о томе да помогне 41-годишњем рођаку.

-Након недавне трансплантације, остао је ожиљак на тијелу у облику смјешка, да подсјећа на моју љубав и радост коју осјећам према свом рођаку. Иза Адема су двије борбе за живот. Сада га чека нормалан живот и љепша будућност са својом лијепом породицом. Изишао сам из болнице на кућни опоравак. И Адем је добро, а остао је још неколико дана на посматрању, па ћемо заједно на дању рехабилитацију. Ништа ми није било тешко, нисам се уморио, није много ни бољело. Највише ме забољело кад сам се појавио на вратима Адемове породице, када су његова дјеца рекла „Гдје је наш тата?” Срећа, радост и осмијех, туга, бол и сузе, били су тада јачи од мене. Веома сам срећан јер сам од самог почетка вјеровао у сретан крај ове приче - испричао је.

Након неколико непроспаваних ноћи од трансплантације, више није прикован за кревет.

-Могу сада сам, истина још отежано, устајати, радовати се опет покретљивости и нормалном уздаху. Утјеху сам пронашао у књизи једног доброг пријатеља коју нисам стигао прочитати. Осјећај самоће одмах је нестао. Боравак у Минхену у једној од највећих њемачких клиника био је више него угодан, дијелом и из разлога што у њој ради много медицинског особља из БиХ и региона. Лијепо је било видјети њихову професионалност и спремност да помогну у сваком тренутку -азао је Џевад.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.