Прошло је 18 година од напада СФОР-а на свештеничку породицу: Старовлахе ране боле и данас

Адвокат породице Миљан Пуцар рекао је Срни да је овај трагични догађај судски завршен, а да је породица Старовлах и даље суочена са борбом да превлада све страхове и трауме, психичке и физичке које је доживјела кобне ноћи.

Он је подсјетио да су припадници СФОР-а свештеника Јеремију и његовог сина Александра, који је од тада стоодстотни инвалид, претукли скоро па на смрт, малтретирајући, такође, свештеникову супругу Виторку, која је доживјела невиђену душевну бол.

„Комплетна ситуација која се данас дешава у свијету показује да неки људи за своја /не/дјела неће, а други морају да одговарају. То нам само показује колика је неправда у свијету, а коју смо ми у БиХ итекако осјетили на својој кожи“, рекао је Пуцар.

Он је навео да правичне накнаде за физичку и духовну бол, као нематеријалну штету која је нанесена Александру Старовлаху нема, а за то директну одговорност сноси такозвана међународна заједница, а посебно СФОР. Пуцар каже да за чланове породице Старовлах, које су усред ноћи брутално претукли припадници СФОР-а из Шкотске и Словеније, нажалост, нема никакве сатисфакције осим одређене финансијске одштете на име нематеријалне штете, коју је платила БиХ, а не СФОР.

Прота Миомир Зекић, некадашњи старјешина храма Успенија Пресвете Богородице, каже за Срну да њему и његовим колегама свештеницима нико никада није рекао зашто се десио тај стравични напад на свештенике Српске православне цркве и чланове њихових породица.

„Чији је то хир био да туку недужне и невине честите људе питање је на које се нико никада из међународне заједнице није удостојио да нам одговори, осим представника Мађарске, који су нам рекли да њихови војници те ноћи нису били на Палама“, рекао је Зекић.

Најстрашније у свему овоме, истиче он, јесте да је тада угушена и прекинута свака нит ка нормалном животу Јеремијином сину Александру, изузетно интелигентном младом човјеку, вјероучитељу, који се достојанствено, свим својим срцем и бићем, посветио православљу и бољитку српског народа.

Градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић рекао је Срни да неће бити заборављено истресање силе над свештеником Српске православне цркве, који је грађанин Источног Сарајева и Републике Српске. „Нећемо то заборавити, јер никад и ни над ким ми нисмо истресали силу и не подржавамо било које насилне акције“, рекао је Ћосић.

Суд БиХ дјелимично је 1. октобра 2010. године усвојио тужбени захтјев Јеремије, Александра и Виторке Старовлах, те одлучио да БиХ овој породици исплати нешто више од 300.000 КМ одштете. Суд је тада одбио захтјеве породице Старовлах за накнаду штете на име претрпљене душевне боли због повреде приватне имовине, дома и некажњавања починилаца, на име уништених ствари, те помоћи и туђе његе за Јеремију.

Чланови породице Старовлах су 28. марта 2007. године, у својству тужилаца, Суду БиХ поднијели тужбу против БиХ ради накнаде штете. Они су тада навели да су припадници СФОР-а 1. априла 2004. године око 1.10 часова експлозивом развалили улазна врата Парохијског дома на Палама, у којем су у два стана живјеле породице Зекић и Старовлах. Потом су упали у стан породице Старовлах и свештенику Јеремији и његовом сину Александру тврдим предметима и механичким оруђем нанијели тешке физичке повреде опасне по живот, које су оставиле трајне посљедице по њихово здравље.

Виторка Старовлах, супруга свештеника Јеремије, претрпјела је тешке психичке тренутке који су у њој изазвали јаку душевну бол и страх, јер јој није дозвољено да у тим тренуцима помогне сину и супругу, а касније се испољавао страх за њихове животе и опоравак, те брига како ће њен син Александар наставити живот са задобијеним посљедицама. Припадници СФОР-а су Александра и Јеремију, тешко повријеђене и у бесвјесном стању, пребацили хеликоптером до Клиничког центра у Тузли гдје им је указана хитна медицинска помоћ, да би касније наставили лијечење на Војно-медицинској академији у Београду и опоравак у рехабилитационим центрима.

Они су се 16. новембра 2004. године обраћали и Команди НАТО снага у Сарајеву са захтјевом за накнаду штете, који је одбијен 19. јануара 2005. године уз образложење да „не постоји основ за накнаду штете, јер се радило о војној акцији“.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.