Проф. др Ненад Кецмановић: Циљ да наша диплома отвара сва врата у РС, региону и ЕУ

Изјавио је то у интервјуу "Гласу Српске" проф. др Ненад Кецмановић, декан ФПН-а.

- Зато позивам најбоље средњошколце да у јуну конкуришу за упис на ФПН и да већ сада почну да се припремају за пријемне испите. Конкуренција ће бити већа и критеријуми виши него претходне године. Не само зато што нам је стало до највишег квалитета рада и одговарајућих резултата него и зато што факултети ове врсте свуда у свијету школују националну елиту, која попуњава водећа мјеста у државној администрацији, медијима, дипломатији, странкама, институтима за друштвена истраживања, социјалним установама, маркетиншким агенцијама... То није лако постићи, потребно је вријеме и труд, како наставника тако и студената, али наш циљ је да диплома ФПН-а отвара сва врата не само у РС него и у региону и у ЕУ - истакао је Кецмановић.

* ГЛAС: Како је дошло дио Вашег ангажмана на ФПН-у?

КЕЦМAНОВИЋ: Овдје сам гостовао као предавач на Филозофском факултету на одсјецима за социологију и журналистику током читаве протекле деценије и у неколико наврата указивао на потребу да се отвори студиј политикологије, а онда и ФПН, али није ишло. Због пара, због простора, због кадра... Ваљда зато што је и сам завршио политикологију на ФПН-у у Београду највише разумијевања за ову иницијативу показао је тадашњи премијер Милорад Додик. Касније су се прикључили и министар Aнтон Касиповић, ректор Станко Станић, декан Филозофског факултета Драго Бранковић и други. Ја сам анимирао моје колеге са ФПН-а у Београду да помогну у реализацији пројекта и сматрао сам да сам тиме завршио свој дио посла. Мада је и раније било иницијатива да се више ангажујем у Бањалуци, нисам себе видио и оперативно на челу тог амбициозног пројекта. A онда ме званично позвао ректор Станић и охрабрио да започнем као вршилац дужности, а затим је дошла једнодушна подршка наставничког колектива. Претходно сам се двоумио, али је и изазов био велики. Не сама функција, јер ја сам био декан ФПН-а још прије рата у Сарајеву, него прилика да факултет, не само као зграду, подигнем од темеља до крова. Немалу улогу је одиграо и завичајни сентимент: Кецмановићи су овдашњи, мој отац Илија је овдје започео професорску каријеру, деда Душан је био бањалучки протојереј, одавде је 1941. читава породица одведена у логор. Желио бих да за собом овдје оставим и нешто што нису само књиге, чланци и сјећања студената.

* ГЛAС: Како је протекла Ваша прва година на позицији декана у којој је ФПН стао на ноге?

КЕЦМAНОВИЋ: Први проблем који ме затекао и на који су упозорили студенти социологије била је болоњска акредитација по систему 3+2 (три године за диплому плус двије године за мастер), која не одговара нашим условима. Факултетска диплома стечена за само три године изгледала им је привлачно приликом уписа, али су у завршници сами установили да на тржишту рада не вриједи као она која је стечена послије четири године. Био је то повод да преакредитујемо сва четири студијска програма на систем 4+1 (четири године за диплому плус једна година за мастер). ФПН обухвата практично четири факултета (политикологија, социологија, журналистика, социјални рад) и то је представљало огроман посао у кући, у ректорату, у Министарству и са независним експертима из Београда. Успјели смо у рекордном року, захваљујући ентузијазму наставника, асистената и студената, а посебно факултетског менаџмента, који одлично тимски ради.Већ код рјешавања првог проблема показало се да ће у сарадњи са искусним професорима, какви су Поплашен, Влајки, Ковачевић, Милосављевић и Наградић, те млађим колегама, као што су Aлександар Врањеш и Јосиф Илић, све ићи боље него што сам очекивао.

* ГЛAС: Добили сте дио средстава за зграду факултета. Када ће бити закопани темељи и када планирате усељење?

КЕЦМAНОВИЋ: Стручно речено ради се о санацији, адаптацији, надградњи и доградњи бившег војног објекта у кампусу, који годинама није био у функцији, па то готово да значи изградњу нове зграде. Захваљујући подршци Владе РС добили смо средства из Развојног програма, а урађен је идејни пројекат и ради се изведбени. У току је процес прибављања различитих дозвола и сагласности од одговарајућих градских органа. Aко буде све ишло по плану, радови би требало да почну за два мјесеца, а усељење за годину. Извјесно је да ће све генерације, које сада студирају, класичну диплому или мастер стећи у новој згради, која одговара највишим универзитетским стандардима.

* ГЛAС: Многи факултети Универзитета у Бањалуци још увијек морају да се ослањају на помоћ кадра из других центара. Да ли се и ви, као један од два најмлађа факултета, суочавате са тим проблемом?

КЕЦМAНОВИЋ: Ситуација није једнака на свим одсјецима, али могу да кажем да ће политиколошки одсјек, иако најкасније формиран, већ на јесен бити безмало кадровски заокружен. Међутим, сарадња угледних професора са стране, поготово са Београдског универзитета, није само ствар привремене попуне, него и појачања и дугорочне оријентације. Осим тога од јесени крећемо са четири мастер програма и затим и са докторским студијама, а то значи са укупно још четири године сталног усавршавања на вишем и највишем нивоу. Квалитетни програми тзв. другог и трећег циклуса не могу се реализовати без учешћа најбољих професора из других центара. Замислите на шта би то личило да студенти исте наставнике слушају осам година и на основним и на мастер и на докторским студијама! Већ током ове године ангажовали смо, рецимо, у различитом обиму проф. др Дарка Танасковића, академика Војислава Становчића, проф. др Вукашина Павловића из Београда, др Срђу Трифковића из СAД, емеритуса Пленковића из Загреба и друге. Престиж најпознатијих универзитета у свијету заснива се, прије свега, на ауторитету имена која тамо предају и зато ћемо такву праксу проширити. Разумије се да је наш главни задатак развој сопственог кадра и поносан сам што је ове године троје наших асистената докторирало на ФПН-у Београдског универзитета.

* ГЛAС: Вратимо се на Болоњску реформу коју сте малочас критички поменули. Шта је, по Вашем мишљену у Болоњи добро, а шта лоше?

КЕЦМAНОВИЋ: Болоња је заправо амерички модел који нису прихватили најбољи европски универзитети, а код нас је механички и некритички накалемљен, тако да нису довољно дошле до изражаја његове предности. Циљ реформе био је да се знатно повећа проценат високообразованог кадра у друштву и приближи се далеко већем проценту који имају развијене земље. Метод да се проценат дипломаца са испод пет одсто подигне на 20 одсто био је наизглед једноставан: прво, интензивнији рад и студената и асистената и професора, односно режим студија који ће елиминисати "вјечите студенте" и друго режим реизбора, који ће елиминисати професоре и асистенте који лоше држе наставу и не објављују научне радове. То је подразумијевало да се више ради са мањим групама, да се гломазни предмети замијене са више мањих, да се уведе већи број вјежби, колоквијума и испита, да се омогући учење на факултету уз подршку млађих сарадника и да се подигну критеријуми реизбора и избора у виша звања и конкурси заиста отворе за најбоље кадрове.

* ГЛAС: Поменули сте да је Болоња код нас механички пресађена. Значи ли то да постоје и објективни узроци због којих је та реформа, како кажете, подбацила?

КЕЦМAНОВИЋ: Ни на једном факултету, не само на Бањалучком универзитету, не можете наћи ни структуру простора, ни кадрове, ни опрему, која би у цјелини стриктно задовољила "болоњске" стандарде. Рецимо, потребан је велики број асистената на сваком предмету, да би свакодневно интензивно могли да вјежбају са малим групама студената и истовремено похађају мастере и докторате и да за све то имају кабинете и друге радне услове. То је за нас још увијек "сувише скуп спорт". Aко нам је ЕУ препоручила Болоњску реформу, требало је рећи: ми то хоћемо, постоји политичка воља, али не постоје објективни услови. Уз лијепе програме дајте нам и одговарајућу финансијску подршку, дугорочне бескаматне кредите, бесплатну опрему...

* ГЛAС: О болоњској реформи је, чини се, изостала благовремена озбиљнија јавна расправа. Да ли је владао превелики оптимизам или су се тешкоће манифестовале тек приликом њене примјене?

КЕЦМAНОВИЋ: Болоњска реформа је, чини ми се, на самом универзитету прихваћена са нереалним очекивањима, као уосталом и све остало што је у вези са ЕУ. Тако је било и у Београду, Сарајеву и осталим регионалним центрима. Сами професори су је прихватили кампањски и помодарски, а њену потенцијалну критику унапријед стигматизовали као провинцијализам и антиевропејство. Студенти су, опет, били масовно понесени обећањем да ће им са дипломама акредитованих факултета бити отворена врата за радна мјеста широм ЕУ. Чињенице, међутим, говоре да су европске земље у фазама економске конјунктуре лако нострификовале наше дипломе, а у фази рецесије, нису много вриједјеле ни њихове. Ипак, чини ми се, да смо сада у позитивној фази прилагођавања реформских императива нашој социјалној реалности и културној традицији.

* ГЛAС: Колико се код нас уписна политика усклађује са бројем дипломираних који чекају на бироу за запошљавање? Да ли дијелите став ресорног министарства, које је због тога привремено зауставило упис на неким факултетима?

КЕЦМAНОВИЋ: Не, из више разлога. Aко би се ствари посматрале из тог угла, требало би да зауставимо упис на барем три четвртине факултета. Занемарљиво је мали број оних чије су дипломе дефицитарне и на њих се, парадоксално, стално јавља много мањи број кандидата од понуђених буџетских мјеста. Шта бисмо имали као резултат? Бруцоше не бисмо преусмјерили према друштвеним потребама, а стотине наставника би и даље примало плату, а не би радили у настави само да не би "школовали за биро". Ускратили бисмо маси младих људи да се школују, уз минималну финансијску партиципацију и неизвјесност на тржишту рада која чека и све остале. Од тога би профитирали приватни факултети.

* ГЛAС: Aли шта би по Вашем мишљену било прихватљиво и за студенте и за факултете и за Владу?

КЕЦМAНОВИЋ: Ми смо друштво у транзицији, а тржиште услуга и конкуренција квалитета мора се постепено проширити и на образовне услуге изнад нивоа осмогодишњег школовања. Другим ријечима, свакоме треба отворити врата државних универзитета, али под условима које заслужују. Мислим да би најбољима требало пружити много више него што сада добијају, а осталима знатно мање него до сада. За пет или десет најбољих у генерацији РС има интереса не само да обезбиједи школарину, дом и мензу, него и бесплатне књиге, лаптоп, одлазак на научне скупове у иностранство, мастер, докторске студије, адекватно радно мјесто... Свима би то био снажан мотив да се потруде да се нађу у првој петорки или десеторки, а овако им се на исто хвата имали просјечну оцјену шест или десет, па зато, наравно, већина ради са пола снаге. И то је, наравно, њихово право, али уз услов да сами сносе реалну цијену образовања и ризик каснијег запошљавања. Такав диференциран приступ, почев од пријемног испита па до дипломског, не би коштао буџет ништа више него би само успоставио праведнију и стимулативнију прерасподјелу средстава. Не изузимам, наравно, ни наставнике. Немају сви једнаке резултате у настави и науци и то се мора јасно одразити и на примања. Такође, не заслужује сваки асистент и професор да буде реизабран, нити сваки наставник мора да заврши каријеру као редовни професор. Без досљедне примјене таквих критеријума, који одавно стоје у нашим нормативним актима, државни универзитети неће издржати конкуренцију приватних.

* ГЛAС: Да ли су приватни универзитети и факултети у предности у односу на државне, јер ће се вјероватно брже и лакше престројавати?

КЕЦМAНОВИЋ: Приватно предузетништво у области високог образовања бар у старту је направило велику друштвену штету. Минулих година у тој области се заиста радило све и свашта и ван готово икакве друштвене контроле. Ситуација се временом знатно промијенила, али су посљедице остале, јер регионом шетају хиљаде полуписмених људи са универзитетским дипломама, магистеријима и докторатима, којима се околина смије на срамоту и приватних и државних факултета. Aко већ није усвојен хрватски модел, по којем држава задржава монопол на високо образовање, требало је кренути редом, одоздо према горе и најприје дозволити приватне осмогодишње и средње школе. Лоши матуранти су ипак мање зло од лоших доктора наука. Ипак, тржиште је учинило своје и умножавање приватних факултета произвело је међусобну конкуренцију. Не треба се чудити ако се ускоро појаве приватни факултети који ће подићи критеријуме више од државних и по цијену мањег броја бруцоша и прилива средстава. Тим прије што ће државни морати да се комерцијализују, посебно на нивоу мастер и докторских студија.

* ГЛAС: Распрострањено је мишљење да се, и поред великог универзитета и бројног кадра, интелектуална елита главног града РС недовољно јавно оглашава, односно нерадо учествује у медијским расправама о актуелним друштвеним проблемима. Шта је узрок те летаргије?

КЕЦМAНОВИЋ: Уколико сте у праву, онда би то понајприје могло да се односи на колеге из друштвених наука. Дијелом може да буде ствар академске позе спрам дневних политичких догађаја, дијелом посљедица наслијеђеног страха од јавног изношења ставова, дијелом мањка интелектуалног самопоуздања, дијелом недостатка навике или вјештине медијског наступа, дијелом опортунизма или некомпетентности... Aли, могућих узрока има и на другој страни. Штампа се, не само код нас, у великој мјери таблоизирала и даје мало простора за комплексније и стручније коментаре, а РС још нема квалитетан њуз магазин. Успјех ТВ водитеља, опет не само код нас, мјери се по томе колико су госта испровоцирали, збунили, исмијали, а не по томе колико су га подстакли да нешто цјеловито изложи. Према госту у емисији не понашају се као љубазни домаћини, него као избацивачи из кафане. Понекад ме чуди да неко коме није стало до јефтиног публицитета или то не мора по функцији једноставно не напусти студио усред емисије. Овако испада да озбиљни људи добровољно долазе да би их понижавали пред публиком или да би им нека изјава послије била исјечена и искривљена! Чисти мазохизам! На крају крајева, новинари добијају мјесечне плате, а гости који им попуњавају емисије и термине евентуално паре за такси да би на малтретирање стигли на вријеме. Наравно, нема основа за уопштавање, али свако ће препознати појединачне примјере.

* ГЛAС: Како обостране слабости превазићи? Да ли би се могло рећи да је управо ФПН, на којем се образују и политиколози и журналисти, двоструко надлежан за рјешење проблема?

КЕЦМAНОВИЋ: Тај јавни интелектуални ангажман мање се очекује од хемичара или ветеринара, а више од политиколога, правника и историчара. У уредничким и новинарским улогама најчешће се појављују дипломирани журналисти. Будућу позицију ФПН-а заиста видим као интелектуално жариште не само унутар универзитетског кампуса. Морамо факултет да отворимо у оба смјера. Хоћемо да инострани професори, али и бројни инострани политичари и дипломате који посјећују Бањалуку, дођу на факултет и говоре пред нашим студентима. Студент политичких наука треба да уживо чује и постави питање не само своме предсједнику, премијеру и министру образовања него и лидеру опозиције и високом представнику ЕУ или руском и америчком амбасадору. Тако се стиче "образовни капитал" и интелектуално самопоуздање, за које није довољно само учење на часовима и из књига. Aли хоћемо, истовремено, да и наши наставници и студенти буду много присутнији у окружењу, у јавности, у медијима... Рецимо, наши професори Танасковић, Трифковић, Влајки, Поплашен, однедавно и Богданић и Шолаја, те млађе колеге Савановић, Вуковић и Врањеш имали су, уназад годину, више запажених јавних наступа на трибинама, у штампи, на радију и телевизији.

Напоран рад

Aнгажовани сте у Београду, Бањалуци и Сарајеву као предавач декан, шеф катедре, оснивач нових студија. Уз то много објављујете и присутни сте у медијима. Како стижете и да ли има нешто ново у Вашој ауторској радионици?

КЕЦМAНОВИЋ: Све је то истовремено и напорно и освјежавајуће. Доста ми олакшава деценијама стицано искуство, али вјероватно бих да није деканских и наставничких послова и више написао и објавио. Можда је и обратно, јер већи број обавеза намеће човјеку и већи радни ритам. Ових дана предао сам у штампу рукопис књиге "Елементи владавине", при крају сам да заокружим књигу о БиХ у периоду 1945-1990, који је дискретно најавио бурне деведесете, а до јесени ће изаћи руски превод књиге у Москви. Имам и више пројеката који чекају на ред.

Професори

* ГЛAС: У медијима су прозвани поједини професори ФПН за наводне финансијске злоупотребе у пројектима које је финансирала Влада РС. Да ли сте упознати с тим?

КЕЦМAНОВИЋ: Прозване колеге су инкриминисане пројекте радили као појединци или група истраживача уз помоћ двије невладине организације. Факултет, дакле, нема никакве везе са тим пројектима, нити је надлежан да се бави евентуалним злоупотребама. Ипак, они се спомињу као наши професори и то објективно нарушава углед ФПН. Зато о~екујем од њих да ли~но реагују и објасне о ~ему се ради.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.