Приједорчанин десетком завршио медицину у Москви

Одлучио се да специјализира психијатрију и као најбољи студент од 1600 странаца у својој класи, Стефан је након специјализације у великој Москви посао добио за два минута. Помаже другима, што му је одувијек и била животна жеља.

Јовић је медицину завршио у Москви, специјализирао психијатрију и као студент са свим десеткама у том великом граду лако нашао и посао. 

Али није било лако доћи до свега тога. Успјех дође на крају, а прије тога треба савладати много проблема и препрека. Треба савладати и самога себе.

„Негдје од дванаесте године хтио сам да помажем људима, тако да је медицина била пут којим сам одлучио да пођем. Добио сам стипендију Руске федерације и 2012. године отишао у Москву. Пошто нисам знао језик, у Ростову на Дону нешто мање од годину дана учио сам руски. Студирање и учење нису ми били проблем. Проблем је био навикавање на нову и велику средину, на темпо живота у великом граду, који носи много стресова. Ваљало се привикнути и на климатске услове, који су у Москви мало суровији него код нас. И да вам кажем, апсолутно све није ишло по плану. Било је ту доста сналажења, али срећом било је људи који су били вољни да помогну, да се снађем. То је неки тај процес који мора да се прође и један период привикавања, који је код мене трајао отприлике двије године и који је био много тежи од процеса студирања, од самог учења”,присјећа се Стефан студентских почетака и велике Москве и Русије.

Стефан каже како је најтеже било у првој години студирања, када је у појединим кризним тренуцима помишљао да се врати. Али на срећу и своју и свих оних који су вјеровали у њега, све је кризе савладао и данас ради оно што воли и зашта се школовао. 

Поред специјализације из области психијатрије,  његов примјер је добар показатељ и путоказ како млади људи могу успјети и у далеком свијету ако испред себе имају јасно прецизиране циљеве и у себи изграђену одлучност да до тих циуљева дођу и када су путеви до њих и препрекама зидани.

ЗАВИЧАЈ ЈЕ ДИО ЧОВЈЕКОВЕ ДУШЕ

Стефан каже да још неко вријеме планира да остане у Москви, да стекне нова знања и искуства, а онда да  се врати у завичај.

Наглашава да завичај има посебну димензију и мјесто у човјековој души и психологији и да је његова велика жеља да баш ту, у свом завичају, пружи помоћ људима када им је потребна. 

Баш онако како је као дванаестогодишњак први пут почео сањати своје малене снове да ће једног дана када одрасте помагати људима, којима је животним токовима и ударцима судбине, нарушено ментално и физичко здравље. Стефан је био разочаран када је требало више од пола године да му у Београду нострификују диплому. 

МОСКВА ЈЕ СКУПА, НАША ХРАНА БОЉА

Стефан каже да се програм студирања, односно специјализације мало разликује од нашег, поготово у трајању, али додаје да је једна научна база и да су болесници и пацијенти свугдје исти. На питање да ли је Москва скуп град за живот Стефан одговара: „Што се тиче становања, доста је скупо, мада су режије прилично јефтине, много јефтиније него код нас. 

Углавном, стандард је у Москви висок, за нас је довољно скупо и потребан је такође један период времена да прође да човјек научи гдје шта треба да купује, одакле да набавља одређене  производе. Ми смо навикли на доста квалитетну храну,  које у Русији нема баш тако много”, преноси Козарски.цом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.