Преминуо новинар Пантелија Матавуљ
БАЊАЛУКА - Пантелија Матавуљ или једноставно само Панта, како су га одмила звале колеге, преминуо је у 73. години послије дуже болести, а овај својеврсни бард бањалучког новинарства оставио је неизбрисив траг у животима многих генерација новинара које су, слушајући помно његове приче и савјете, пекле занат у најстаријем дневном листу Републике Српске.
Од Матавуља, дугогодишњег новинара и уредника у “Гласу Српске”, данас ће се у 13 часова, на гробљу у селу Грбавци код Градишке, опростити чланови породице и пријатељи, али ће се његово име још дуго, с времена на вријеме, помињати у редакцијама и препричавати његове догодовштине.
У редакцију данашњег “Гласа Српске” закорачио је први пут још у јесен 1975. До пензионисања прошао је кроз готово све рубрике, а у шали је знао рећи да је искварио рукопис хватајући биљешке док су разни директори говорили “к'о из пушке”.
Детаље из живота и рада изнио је у исповијести у специјалном издању “Гласа Српске” у јулу 2018, у сусрет јубилеју – 75. рођендану нашег листа. Присјећајући се својих почетака, Панта је испричао да је то било доба у којем су новинари догађаје биљежили оловком на папиру, а вијести у редакцијама “куцали” на писаћим машинама. На задатке су одлазили пуни елана и жеље.
- Па кад сакупимо нешто знања, куражи и искуства стизали бисмо у редакцију гдје је све врвјело од писаћих машина. Као рој пчела који прави мед, тако смо и ми преплићући прсте на тим малим машинама исписивали странице историје - причао је Матавуљ, који је са “Гласом” пратио трендове и пензију дочекао за тастатуром компјутера.
Није било важно како ће се новинар снаћи, али вијест по коју је отишао је морала на вријеме стићи.
- Све што је животно, то је вриједно и заслужује парче папира, па био то и онај најмањи стубац у новинама. И док чекаш да текст буде објављен, душа ти трепери, а кад ујутро новине зашуште у рукама, од љепоте умиреш читајући свој текст - причао је својевремено Панта који је посебно имао слуха и увијек времена за млађе колеге које су се бориле са првим извјештајима док су им цурили рокови.
Често је баш у то доба дана када сатнице притишћу знао да, с рукама на леђима и благим осмијехом на лицу, прошета с једног на други крај редакције и, помало онако у шали, колегама добаци: “Ситуација се усложњава”.
Готово увијек је имао доскочицу, помагао и као из топа избацивао наслове у право вријеме, а они који су годинама с њим дијелили радне дане знају и да је био врстан рецитатор. Волио је Јесењина.
- Вољели су га људи и у Београду гдје је студирао. Сатима је знао у тамошњим гостионицама и кафанама да рецитује. Од тога је и зарађивао, а видјело се и касније у послу којем се посветио да је био врстан, прави говорник и колега - поручио је уредник у “Глас Српске” Дарко Грабовац.
Плакета
На свечаној академији, уприличеној поводом 75 година “Гласа Српске”, када је био пензионисан, додијељена му је плакета. Тада су, и они који нису знали, чули да је управо Пантелија Матавуљ 1974. године донио прву диплому дипломираног новинара у Бањалуку.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
