Парох врлички Лазар Пријић за “Глас Српске”: Свако рођење је радост, а Христово основ нашег спасења

Поручио је то у интервјуу за “Глас Српске” парох врлички Лазар Пријић поводом најрадоснијег хришћанског празника Божића.

- Мир је највеће богатство и мир у коме живимо треба да дајемо и остављамо - истакао је парох Лазар.

ГЛАС: Какву поруку ћете послати парохијанима и свим православним вјерницима поводом Божића?

ПРИЈИЋ: Онако како је записано у Јеванђељу, анђели су пјесмом поздравили рођење Христово “Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља” и уз те ријечи треба да дочекамо празник и да сву ту љубав коју је он као највећи човјекољубац дао нама ширимо даље. У ово празнично вријеме треба да се сјетимо и двије заповијести да “Љубимо Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим и свом душом својом” и да “Љубимо ближње своје као сами себе” јер само ћемо тако да осјетимо царство небеско. Треба да се сјетимо и оних који у ове дане немају толико мира, љубави и среће ни у материјалном ни у духовном смислу, да помогнемо и да поклонимо радост, мир и срећу. Свим православним вјерницима желим благостање, поздрављајући их традиционалним поздравом: “Мир Божији - Христос се роди”.

ГЛАС: Колико је осим празновања Божића важна и духовна припрема?

ПРИЈИЋ: Божићу претходи пост кроз који дајемо труд и допринос да се у што већој радости припремимо за празник. Њему претходе и три припремне седмице, прва почиње Дјетињцима, друга Материцама, а трећа Оцима. У основи те три седмице је породица, темељ нашег друштва, која се кроз те празнике зближава. Уз пост и молитву дочекујемо најрадоснији празник.

ГЛАС: Колико парохијана броји Ваша парохија и како се прославља Божић? 

ПРИЈИЋ: Сви ови крајеви уз Динару у неку руку имају сличне обичаје, цијела Далмација. Парохија броји око 130 домаћинстава. Обичај је као и свуда да се рано ујутро на Бадњи дан одлази по бадњаке, за кућу, огњиште, као и за цркву. Људи се окупе, донесу јело и пиће, друже се. Свако мјесто прије рата на тај начин је празновало Бадње вече. Међутим, данас се празнује само у Цетини, Отишићу и Бителићу, а од ове године прослава Бадњака обновиће се и у Маовицама гдје су насељене свега три куће. Они који су родом из тог краја осјетили су потребу и жељу да се организују и дођу у своје село. Божић као и свуда слави се у кругу породице.

ГЛАС: Протекле двије године обиљежила је пандемија вируса корона, да ли смо се усљед свега што нас је задесило више окренули правим хришћанским вриједностима и једни другима?

ПРИЈИЋ: Када је тек почела корона владао је велики страх међу свима нама јер нисмо знали шта ће се догодити. Међутим, све што нас је снашло само је ојачало нашу вјеру. Све оно што је човјеку непознато буди страх, али ако имамо вјере и помолимо се Богу можемо да се надамо да ће све то брзо да прође. Празник је празник било да нас је за трпезом, пет, десет или 500. Празник се слави у срцу. И сам Христос је рекао: “Ако се двоје или троје скупе у моје име, ја сам с њима”.

ГЛАС: Срби су се одувијек у Далмацији борили за националну и вјерску слободу. Је ли тешко бити Србин у Далмацији?

ПРИЈИЋ: Рођен сам и одрастао овдје. Отишли смо у “Олуји”, а потом сам се из Београда вратио овдје. Школовао сам се у Книну, потом у Богословији у манастиру Крка и никада за тих скоро 18 година нисам доживио ниједну непријатност. Усијаних глава увијек и свуда има, у сваком систему и времену, али се то не може узимати генерално. Људи су овдје одувијек на трусном подручју. Мијењале су се власти од Венеције, преко Аустро-Угарске, Турске, Југославије и данас Хрватске, али народ је научио са тим да живи. Доста је мијешаних бракова и људи поштују обичаје католичке и православне. Мјештани су научили да је, како је говорио и патријарх Павле, најбитније од свега бити човјек. Бити Србин у Далмацији у данашње вријеме није тешко, ако сте, прије свега човјек.

ГЛАС: За шта Вам се парохијани најчешће обраћају?

ПРИЈИЋ: Овдје су углавном старији људи, веома поносни. Све до рата свака кућа имала је стоку, башту и живјели су од свога рада. Млађи су били запослени у фирмама, а старији су радили у пољима и око стоке и у кућама је било свега. Након рата они који су се вратили наставили су да се баве пољопривредом. Међутим, с обзиром на то да су махом старији, да умиру почесто остаје једно само у домаћинству. Дјеца су расута по свијету. Осјети се да није онако како су живјели раније, али су поносни и не жале се. Никада не траже ништа за себе, више питају шта и како може да се уради за цркву да се светиње обнове. То их боли највише.

ГЛАС: Зидине манастира Драговића у октобру су попут феникса изрониле из језера. Каква је то порука?

ПРИЈИЋ: Манастир Драговић премјештан је три пута. Ово данас му је трећа локација. Изрони сваке године и даје нам слику о васкрсењу. Све што се уништи, склони и потопи може да васкрсне. Манастир Драговић је подсјетник да размишљамо да све што је с вјером грађено не може да пропадне.

ГЛАС: Недавно је покренута акција за прикупљање новца за обнову храма у Отишићу. Колико је та светиња значајна за врлички крај?

ПРИЈИЋ: Храм Светог Архангела Михаила је највећи на овој парохији. Село је некада имало скоро 2.000 становника, данас их је тридесетак. У сеоском гробљу имали су мали храм, али су осјетили потребу да саграде већи 1889. године. Храм је велики и лијеп, али зуб времена га увелико нагриза. Послије рата измијењен је кров и сређена ограда око црквеног дворишта, али у унутрашњости се појавила влага, треба да се среди и иконостас, а епархија то сама не може. Парохијски дом је такође пропао. Ово је прилика да позовемо све Врличане ма гдје били, али и друге људе добре воље да помогну да се ова православна светиња обнови. Треба да се окупљамо и оживимо ове крајеве.

 Чувари Христовог гроба

ГЛАС: За Врлику се веже и посебан обичај чување Христовог гроба. Реците нам више о томе?

ПРИЈИЋ: Обичај чувања Христовог гроба стар је неколико вијекова. На Велики петак када се изнесе плаштаница и стави у храм на Христов гроб дођу чувари обучени у народну ношњу. Харамбаша стоји са стране на улазу, а по двојица чувара се смјењују до Васкрса, када се симболично склања плаштаница и односи у олтар. Интересантно је споменути да су се у овоме крају све до посљедњег рата чувари измјењивали, па су за католички Ускрс православни чувари одлазили у католичку цркву да чувају Христов гроб и обрнуто. Имали су мјесто у Врлики гдје би се окупљали и размјењивали поруке и поздраве. То је само још један примјер суживота у овим крајевима. Тај обичај је уврштен на листу нематеријалних блага Републике Србије. Иначе, обичај потиче из Јерусалима и не зна се тачно да ли је некада давно неко из овога краја одлазио тамо и тај обичај донио у Врлику.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.