Ово су обичаји на Видовдан
Српска православна црква и њени вјерници данас славе Видовдан, један од најзначајнијих празника за Србе.
У хришћанском календару не постоји светац са овим именом, али Срби прославаљају овај празник због историје, Косовског боја који се одиграо на Видовдан 1389. године, па се баш на овај дан преплићу историјска сјећања и народни обичаји и вјеровања од којих су нека везана за култове старог словенског божанства Вида.
Вид је сматран врховним божанством, "Богом над боговима", а сви други богови тек полубоговима. Вјеровало се да је Вид свевидеће божанство, па се Видовдан сматра и празником за очи, односно празником који "отвара очи".
Само име овог светитеља, Вид, одредило је највећим дијелом и природу ритуала који су извођени на њему посвећен дан. Било је, на примјер, веома важно шта ће се тога дана видјети. Оно што би човек тада видио, у томе би, по општем уверењу, касније имао успјеха.
На Видовдан се могла видјети и будућност. Тога дана се много гатало и прорицало. Као и у неким другим приликама, чиниле су то најчешће дјевојке надајући се да ће видјети будућег изабраника. У Крајини су дјевојке уочи Видовдана брале црвено цвијеће вид, као и модру виду. Убрано цвијеће пред спавање су стављале под јастук и говориле: "О мој Виде, виђени, о мој драги суђени, ако мислиш јесенас (да ме просиш), дођи вечерас, у први санак на састанак."
Вјеровале су да ће се то и догодити, да ће им будући муж доћи у сан.
У околини Власенице дјевојке су уочи празника брале видову траву и припремале још понешто. Наливале су воду у лонац који је купљен без погађања, затим узимале мало хљеба и соли, дјетелину са четири листа и једну тканицу коју би пребациле преко лонца. По завршеним припремама, девојка би пре спавања рекла: "Свети Виде и видова траво, отворите ми очи да видим свога суђенога. Ако је далеко, ево му дjетелина од четири крила, нека к мени долети; ако је гладан, ево му соли и хљеба, нека се наједе; ако је жедан, ево му воде, нека се напије; ако не може преко воде прећи, ево му ћуприје (мисли на тканицу), нека пређе."
Веза Видовдана с видом манифестовала се и у народној медицини. Уочи празника или пак на празник рано ујутру људи су брали траву звану видовчица, често је стављали у воду и њоме се умивали. Чинили су то зато да преко године не би „боловали од очију“. Приликом умивања изговарали би"Ој, Видове, Видовдан, што ја очима видео, то ја рукама створио", да би имали среће у раду. Понегдје су видовчицу чували и користили онда када би им очи обољеле.
Има средина, у сјеверозападној Србији и Војводини, гдје се износи сво ткање што жене и дјевојке раде како би се видело колико су вредне и показало да је одређено домаћинство имућно.
У неким срединама на тај дан су велике задушнице. Излази се до поднева на гробље и доноси храна, а риба обавезно, као врста жртве светом Виду.
У Шумадији се вејрује да би требало изнијети ствари из куће да се провјетре и напуне добром енергијом, ако временски услови то дозвољавају. Наводно треба изнијети и новац, провјетрити га и избројити, како би и остатак године био уносан.
Стари савјетују да данас обавезно поједете и неку зрелу воћку.
На Видовдан се не ради, а не ваља се ни играти и пјевати, у знак поштовања према мртвима.
Вјеровало се и да ријеке у поноћ постану црвене у знак сјећања на многе српске борце који су пали у борби за отаџбину.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
