Од Сокоца до Дубаија: Милош је шеф у једном од најпрестижнијих ресторана у УАЕ
ДУБАИ - Имао је свега седам година када је рат избио у Босни и Херцеговини. Одрастао је мјесту Соколац, надомак Сарајева.
“Чак 80% мојих пријатеља изгубило је очеве у рату....Ја сам имао среће, мој отац је преживио”, овако започиње своју причу Милош Мирјанић, шеф кухиње у једном од најпрестижнијих ресторана “Бусхра” у Дубаију. Овај професионалц са сертификатом Цордон Блеу прича о својим почецима; од конобарисања у Београду па све до кухиња Гордона Ремзија и Џејсона Атертона у Лондону. Његова прича је прича како су га одлучност, страст и посвећеност довели до циља.
И сам признаје да одрастање није било лако, посебно у послијератном периоду. Мајка му је била рачуновођа, а отац радио у угоститељству. Од родитеља је научио да на живот увијек гледа са ведрије стране, јер позитивно размишљање је оно што одликује људе са његових простора.
“Соколац сам напустио да бих отишао на студије у Београд. Већину дјеце из малих мјеста велики град заведе....журке и остало. Нико није очекивао да завршим факултет. Али, ја сам завршио само због моје мајке”, каже он.
Како би саставио крај с крајем, радио је разне послове, од испомоћи у кухинији до конобарисања. Волио је енергију коју има угоститељство, стални сусрети са новим људима.У својој 24. години отишао је пут у Кину са својом дјевојком Милицом. Ту је открио свијет кулинарства.
“Били смо у Кини 40 дана...обишли смо Пекинг, Ченгду, Шангај, Хонг Конг....открио сам разне зачине, укусе. Просто, све ме то "одувало". Када сам се вратио, рекао сам да желим да будем кувар”, присјећа се Мирјанић. Већ тада је знао да је открио свој животни позив. Дјевојка Милица му је била велика подршка. Почео је да ради у кухињи. Међутим, тада се дешава да се Милица због наставка образовања мора да пресели у Лондон. Он је кренуо за њом:
“И то је, заправо, била велика прекретница. У то вријеме, сви најбољи шефови кухиња су радили у Лондону....То ми је дало шансу да учим од најбољих”, каже Мирјанић.
Милица му је купила први професионални нож, који и данас носи са собом. Мирјанић је био вриједан, али је и брзо учио, након чега је кренуо да напредује. Ипак, након годину дана проведених у Лондону, схватио је да своје вјештине мора да подигне на виши ниво, а једино мјесто гдје је то могао било је “Ле Цордон Блеу”.
“Према мом мишљењу, можете бити добар кувар, али да бисте били добар шеф, морате да имате најмање 10 година искуства...јер, добар шеф је неко ко разумије храну”, каже он.
Убрзо је завришио престижну школу као најбољи у својој класи. Ускоро, добија посао у најбољим лондонским кухињама. Радио је чак и у кухињи престижног Савој хотела. У међувремену, Милица и он, обоје заузети својим каријерама, ипак су успјели да нађу времена и да се вјенчају.
“Рад у Лондону, у најпрестижнијим кухињама, узима доста од човјека...некада би мој радни дан трајао и по 16 сати”, каже он, додајући да је свјестан да успјех тражи жртвовање, али;
“Волим храну, последњих 10, 15 година читав мој живот се врти око хране...10 година у Лондону је пролетјело”. Али, онда у њихов живот долазе дјеца.
“Када имате дјецу, онда морате да другачије размишљате. Јер, када добијете дјецу, онда прироритет мора да буде ваша породица. Ваша дјеца расту, само једном су дјеца, и ако то пропустите, више се неће вратити тај период”, каже Мирјанић. Био је то моменат када је морао да размисли о животу у Лондону. Ипак, на његову срећу, услиједио је позив из Дубаија.
“Била је то ситуација у којој сви добијају. У Дубаију имају више флексибилности. Овдје раде сјајни шефови. Сигуран сам да ће најмање 15 ресторана из Дубаија добити Мишелин звијезде ове године. Биће ово, ако већ није, врхунска кулинарска дестинација, попут Лондона, Њујорка, Париза”, сматра Мирјанић.
“У Дуабију имам ту прилику да сам свако јутро са својом дјецом, а да се и даље наставим бавити оним што волим и то на једном високом нивоу”, каже Мирјанић додајући да је прије осам мјесеци добио и другу кћерку.
Дубаи му је пружио савршени животни баланс, а само радно мјесто и његов тим га усрећују свакодневно.
Објашњава како у Дубаију постоји тај невјероватан осјећај заједништва у угоститељству и да увијек помажу једни другима и према сваком се односе са поштовањем.
“Рад у кухињи је некада био веома напоран, тежак...можда чак и бруталан. Али, доста тога се промијенило, данас је све више оних који су заинтересовани за овај посао. Ово је данас један креативан посао, људи који овдје раде су изузетно образовани и обучени”; каже Мирјанић на крају.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
