О значају нашег листа најбоље свједоче они који су били дио његове приче: Заувијек остајемо гласовци

"Глас" је, послије средње школе и факултета, био школа многима. Учећи како да се поставе према колегама и саговорницима, бројне генерације савладале су изазове, како на професионалним тако и приватним путевима и можда је баш то другарство, које брзо премаши колегијални однос, најјача карика овог медија, који је својеврсна спона и између два вијека.

Један од оних који је, како многи говоре, од јутра до сутра био у редакцији је Дарко Гавриловић. На позицији замјеника главног и одговорног уредника је био годинама, да би затим професионалну каријеру, игром случаја, наставио у сасвим другој сфери. Далеко од медија.

Ни данас не крије да је иницијативу, како каже, барда новинарства Жељка Копање да постане дио "Гласа Српске" сматрао позивом који се не одбија.

- Када подвучем црту испод 20 година дуге новинарске каријере, немам дилему да је рад у "Гласу" био њен врхунац. Данас сам поносан што сам бар мали дио на овим просторима недостижне традиције. Радује ме да у веома тешким временима за новинарство, у којима је штампа неправедно осуђена на борбу за опстанак, успијева не само да опстане, него и да настави да игра веома одговорну улогу коју су му још прије осам деценија у периоду општег безнађа повјерили оснивачи. Одлучно одбијајући да поклекну пред таласом таблоидизације и сензационализма, гласовци су међу ријеткима којима се вјерује и чија исписана ријеч има посебну тежину. Знам да је то трновит пут, али сваки други би био погрешан. Увјерен сам да ће и садашња "Гласова" постава истрајати у часној борби, а "Глас" остати новинарски светионик - навео је Гавриловић.

Деценију живота у "Гласу", исписујући његове насловнице и прве странице, је провео и Горан Маунага.

- Та деценија била је најуспјешнија у дугогодишњем новинарском послу. Те године су прошле брзо, скоро непримјетно, ваљда због свакодневних обавеза које нису биле мале. У дубоком сјећању су остала дружења с колегама, као и квалитетна пословна, другарска сарадња и помоћ у истраживању тешких тема, афера. Тек преласком на ново радно мјесто, које нема много додира са новинарством, схватио сам колико ми значи претходно искуство које сам стекао у том тешком и одговорном послу - каже Маунага.

"Глас", иако је неколико пута промијенио име, додао је, никада није остао без вјерне публике, традиционално радећи и опстајући уз квалитетан кадар, од новинара, администрације до уредника и руководства.

- Зато су то и данас једне од најутицајнијих дневних новина у политичком и професионално новинарском смислу. Вјерујем да ће тако дуго остати - рекао је Маунага, који је након одласка из Бањалуке срећу поново нашао у Сарајеву.

Једно од заштитних "првих пера" са истока Српске годинама је била и Жељка Домазет. С поносом истиче да је велики дио радног стажа провела у "Гласу".

- Ова кућа одавно је постала саставни дио мог имена па неријетко и данас, иако тренутно не радим у тим новинама, колеге и многи званичници умјесто мог презимена кажу: "Жељка Глас". Уз дужно поштовање свих облика медијског изражавања, а имала сам прилику да радим у свим медијима, тврдим да су новине ипак најозбиљнији облик и не без разлога су медијски зналци говорили да се истинским новинаром може назвати једино онај ко је у стању да се на прави начин суочи са празним листом папира - категорична је Домазетова.

 "Глас Српске", подсјећа, вјерно свједочи о збивањима из прошлог система, ратног и поратног времена из прошлог и овог вијека.

- Након свих бура које је прошао сигурна сам да ће и наредне изнијети на прави начин. "Глас Српске" су и данас моје новине, као што сам и ја "Гласова". Срећа и успјех нека прате мој "Глас" и у наредним деценијама - поручила је она.

Први текст прије скоро 20 година, као студент филозофије и социологије, хонорарни сарадник, у "Гласовој" рубрици "Бањалука" објавио је и Мирослав Филиповић

- Главни и одговорни уредник листа био је покојни Боро Марић, који ме је примио у градску редакцију, гдје су ми први уредници били Ђорђе Вуковић и Горана Станаревић. Ту сам од искуснијих колега учио новинарски занат. Било нас је много у канцеларији, по двоје или троје на рачунар и телефон. Утркивали смо се ко ће први позвати у мјесну заједницу да бисмо у новом броју листа обезбиједили сигуран пласман вијести са насловом "Почиње градња водовода у Голешима" или "ексклузивне" информације у "Пијачном барометру", са нашим потписом! Већина нас није била из Бањалуке па смо у шали говорили да радимо у приградској редакцији. Новинарство је тада било потпуно другачије, без интернета, портала без импресума и друштвених мрежа. Штампа је била много утицајнија, а "Глас" је био - институција. Били смо млади, вољели новинарство, често ишли на терен с оловком и блокчићем у џепу, трудили се да имамо најбоље приче и репортаже. Редакција је била наша друга кућа, били смо срећни што смо дио "Гласове" приче - присјетио се Филиповић.

Имао је, истиче, привилегију да ради са Гораном Михајловићем, Пантелијом Матавуљем и Гојком Дакићем, великим новинарима и људима.

- Велику подршку имао сам од Љубише Јаворца, Раденка Купрешака и свих других у редакцији. Професионални уговор са "Гласом" сам потписао 2008. године. Главни и одговорни уредник тада је била Мирјана Кусмук, а власник покојни Жељко Копања. Имао сам част и задовољство да се професионално усавршавам радећи за најстарији дневни лист у земљи и да учим занат од угледних уредника и новинара, који су знања и искуства несебично дијелили са младим колегама. Моја сјећања на "Глас" су она на младост, новинарски занос и ентузијазам, професионалну и животну школу, редакцију, добре и квалитетне новине и пријатеље - рекао је Филиповић.

Нове приче сваки дан

Кроз редакцију "Гласа" прошло је мноштво уредника, новинара, хонорараца, сарадника. Неки су остали годинама, други отишли на друге послове, а има и оних које је живот однио далеко изван граница ове земље. Једна од њих је новинарка Јасмина Јериловић.

- Вријеме које сам провела у "Гласу" остаће ми заувијек у сјећању као најљепше искуство. Нема узбудљивије професије од новинарске. Сваки радни дан је другачији и на свој начин посебан, проткан новим причама, догађајима и људима - каже Јериловићева, која данас живи у Аустрији.

Наводи да је била најпоноснија када је њена писана ријеч утицала на обнову сеоске школе или на рјешавање других проблема од општег добра.

- Вољела сам и културне догађаје, јер сам тада имала прилику да разговарам са познатим и утицајним личностима. Тако ми је једна филмска легенда на почетку моје каријере разбила илузију о "важним" личностима. Наиме, та легенда је колегиницама и мени одбила да да изјаву јер смо нашминкане, а у ствари није желио да прекине своје дружење са чашицом у бифеу Народног позоришта - наводи Јасмина, којој недостаје весела атмосфера у редакцији и драги људи са којима је сарађивала.

Рубрику економије двије године попуњавала је и Жељка Ћерић, која тренутно са породицом живи у Њемачкој.

- Новинарство је моја љубав из дјетињства. Иако нисам по струци новинар, брзо сам се снашла. Велику захвалност дугујем колегама и уредницима који су увијек имали неки злата вриједан савјет - наводи Ћерићева и додаје да се њени пријатељи Нијемци одушеве кад чују да је радила у дневним новинама.

И данас се сјећа текстова о пропасти многих предузећа и борбе радника.

- Те приче и након пуно година тјерају ми сузе на очи. Жао ми је што права радника у БиХ нису заштићена као овдје гдје је систем потпуно другачији и гдје радник има много опција и не мора да страхује да ли ће сутра примити плату за посао који је поштено обавио - закључила је Ћерићева.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.