Поред друмова, борац за права превозника крстари и небом (ФОТО)

Грбић је широј јавности у БиХ познат као вишегодишњи предсједник Удружења превозника за унутрашњи и међународни транспорт РС, али мало ко зна да посједује и пилотску дозволу дуже од 20 година. 

Овај шездесетогодишњак и отац шесторо дјеце љубав према летењу гаји од најранијег дјетињства, али судбина му је стала на пут да свој сан оствари у младости. 

- Када сам завршио основну школу, желио сам да се упишем у тадашњу средњу војну школу у Мостару.  Прошао сам ригорозан љекарски преглед, али због националне структуре нисам примљен будући да се и тада гледало да број Срба, Бошњака и Хрвата буде подједнак - присјећа се Грбић за “Глас”. 

Животни пут након тога одвео га је на потпуно другу страну. 

Завршио је средњу машинску и саобраћајну школу, а будући да му је отац водио транспортну фирму, слиједом породичне традиције положио је све категорије за друмски саобраћај, изузев аутобуса. 

- Са навршених 18 година сјео сам за волан аутомобила, а убрзо сам положио за камион и приколицу. Превозничким послом почео сам да се бавим 1987. године, када је отац остарио и више није могао да вози.  Једно вријеме сам направио паузу од волана, годинама сам искључиво водио породично транспортно предузеће, али због ситуације на тржишту рада и недостатка професионалних возача прије 25 година сам био приморан да поново сједнем за управљач шлепера. Кад год нема довољно возача, ускачем и возим. Прешао сам Европу уздуж и попријеко, од Њемачке, преко Холандије, Велике Британије, Русије, Мађарске, Бугарске, Чешке, Пољске, Турске. Можда ћу претјерати, али иза мене је сигурно од два до три милиона пређених километара - казује Грбић.

Упркос оствареној каријери возача, Грбић наводи да је жеља за пилотирањем непрестано тињала у њему те се након одуваних 40 свјећица на рођенданској торти одлучио и за испуњење великог животног сна.

- У школу летења уписао сам се у Аероклубу “Приједор” и добио пилотску дозволу захваљујући својим друговима пилотима који су ме обучавали. Сада већ двије деценије успјешно пилотирам спортским авионима лаке категорије искључиво из хобија и летјећу док год будем могао, односно док ми то дозволи здравље јер је то моја огромна љубав - прича Грбић.  

Вожња и небом и друмом за њега има своје чари, с тим да предност увијек даје авиону у односу на шлепер. 

- Некада давно, када није било граница, вожња камиона је била лијеп и интересантан посао, али данас је тај посао хљеб са девет кора, баш попут рударског. У ваздуху, с друге стране, нема гужви иако, наравно, постоје ограничења којих се морамо држати. Летење је огроман ужитак који се ријечима тешко може описати. Када испред себе видите огромно пространство, а ви попут птице пресијецате облаке, од тога нема ништа величанственије - испричао је Грбић. 

Овај истакнути борац за права превозника у Српској за “Глас” се присјетио и свог првог самосталног лета, али и опасних ситуација које га нису заобишле за управљачем авиона. 

- Никада нећу заборавити када ми је на приједорском аеродрому Урије мој инструктор Моки рекао: “Данас идеш сам”. Преплавила ме и срећа и трема, а када сам се одлијепио од земље, само сам молио Бога да поново додирнем  тло. Врло добро памтим и један лет за Босански Петровац. Када сам полетио из Бањалуке, вријеме је било предивно, али изнад Грмеча ме ухватило страшно невријеме, упао сам у облаке и кишу, било је много турбуленција, али сам се, на срећу, извукао - присјетио се Грбић који је љубав према авионима и камионима пренио  и на свог двадесеттрогодишњег сина, који је  тренутно  најмлађи пилот у БиХ. 

Он, према ријечима Грбића, такође гаји огромну љубав према летењу, а истовремено студира на саобраћајном факултету и има положене категорије А, Б, Ц и Е. 

- Понекад, такође, вози шлепер кад немамо возача. И млађи син, који, ево, завршава девети разред,  жели бити пилот и чим напуни 16 година, кренуће на обуку за једрилицу - поносно прича Грбић. 

ШКОЛА ЛЕТЕЊА

Никола Грбић појашњава да стицању пилотске дозволе претходи теоретска и практична обука која у просјеку траје око четири године. 

- Прије самог сједања у авион потребно је положити низ теоретских предмета, након чега слиједи обука са инструктором. Први самосталан лет услиједи отприлике након 20 сати проведених у ваздуху. У Аероклубу “Приједор” имамо врсне пилоте који пружају обуку, али, нажалост, интересовања међу младима баш и нема. Можда јер је то скуп спорт. Да би положили и постали пилот спортског авиона, потребно је између 20.000 и 25.000 марака - казао је Грбић.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.