Медицина главна тема у кући породице Пећанац из Градишке
Није чест случај да породица има четворо дјеце, али још рјеђе је да се баш сви одлуче за медицину, а након три сестре Пећанац за бијелим мантилом кренуо је и најмлађи брат Немања који је уписао пету годину на студију у Фочи.
Оно што је похвално за ове младе људе јесте да желе да се породично, али и професионално остваре у Српској, те да су помагали родитељима на имању да би их лакше школовали.
Најстарија од њих, Тања, истакла је за “Глас Српске” да је још од малих ногу жељела да постане докторица, што јој је и пошло за руком, а за шта је било потребно пуно труда, рада и залагања. Каже нам да је вриједјело јер је велико задовољство радити посао у којем уживате.
- Уписала сам се у средњу Медицинску школу у Бањалуци, а затим и на факултет у истом граду. Запослила сам се у Служби хитне помоћи Дома здравља Градишка и ту сам радила око годину и по дана и онда сам добила специјализацију из педијатрије - рекла је Тања.
Била је узор сестрама и брату Немањи, који су је касније слиједили добро поплочаним путем, а у лијевчанском селу Брезик Ламинци разговор о медицини увијек је био у првом плану. На питање шта је утицало да се баш све четворо опредијеле за медицину, истиче да је вјероватно сам њен избор имао доста утицаја да то ураде и остали.
- У медицини је потребно да разумијете друге, да их саслушате и да имате жељу да помогнете. Све те особине су нам заједничке, тако да данас радимо оно што заиста волимо - рекла је Тања.
Према њеним ријечима, највише је вољела играчке које имају везе с медицинском апаратуром.
- Још као мала играла сам се са сестрама и прегледала их, а онда смо заједно прегледале лутке, а већ у основној школи јасно сам изабрала овај позив и касније је све ишло својим током - додала је Тања.
Она истиче да је педијатрија специфична и да рад с дјецом као пацијентима није нимало једноставан.
- Дијете није мали човјек и све је другачије у односу на рад с одраслим пацијентима - казала је Тања.
У педијатрији је и њена млађа сестра Вања, која се након завршене средње медицинске школе запослила у Дому здравља Градишка као медицинска сестра.
- Педијатрија је заиста захтјевна, а сестра је читав живот посветила медицини и има велико искуство с обзиром на то да је код нас радила као љекар у Хитној помоћи. Жртвовала је све за каријеру, док сам се ја, за разлику од ње, опредијелила за мирније воде - казала је Вања.
Вања се већ остварила и као мајка двоје дјеце, а сличним путем је кренула и млађа сестра Жељка, која је недавно добила близанце.
- Успјела сам се остварити као мајка, а ако бог да наставићу и студије на Медицинском факултету у Бањалуци, гдје сам уписала медицинско-лабораторијску дијагностику. Посљедњих шест година радим као лаборант у Болници Градишка на патологији - казала је она.
Да неће ивер далеко од кладе, потврђује и њихов брат Немања, који није имао дилему шта ће уписати, јер је од малих ногу уз сестре слушао приче о љекарима и пацијентима. Како каже за “Глас Српске”, није му било тешко отићи ни на други крај Српске како би постао љекар.
На петој је години Медицинског факултета у Фочи и један од најбољих студената у својој генерацији, а већ је изабрао специјализацију.
- Уписао сам пету годину медицине и за сада иде све у року. Након завршених основних студија планирам да идем на специјализацију, гдје већ сада знам да ће то бити кардиологија. Велика је удаљеност до Фоче, у неким моментима недостаје ми и породица с обзиром на то да нисам често у Градишци, али ипак знам због чега сам овдје - рекао је Немања.
Према његовим ријечима, када су га родитељи послали на студије, дали су му пуну подршку те је само на њему било да учи и да се усавршава.
- Циљ ми је да се након студија вратим кући, у Градишку, јер сматрам да је то исправан начин, да знање стечено у Српској ту и остане - казао је Немања.
Пећанци углас додају да би све то било незамисливо без јаке породице, а за њихове успјехе заслужни су родитељи, отац Жељко и мајка Миладинка, који их и дан-данас усмјеравају и дају им подршку кад год је то потребно.
Богатство
Поносна и скромна породица Пећанац из градишког села Брезик Ламинци читав живот бавила се пољопривредом. Домаћин Жељко Пећанац каже да су дјеца његово највеће богатство.
- Никада нисам захтијевао да иду тамо гдје ја желим, него сам их само усмјеравао и пуштао да се сами опредијеле. Само могу рећи да су то златна дјеца која су са мном радила на нашем пољопривредном имању и тако смо их школовали, а како су се сви опредијелили за медицину, то је њихов избор - казао је Жељко Пећанац.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
