Историчари о бошњачком присвајању српског насљеђа: Крађом љиљана граде идентитет

Кажу ово за "Глас Српске" историчари Дејан Дошлић и Милена Михаљевић, аутори књиге "Од сребрног крина, до златног љиљана", која ће бити промовисана данас у Бањалуци, а чији је издавач Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражења несталих лица РС.

Према ријечима Дошлића, први помен љиљана срећемо како у Старом завјету тако и у Новом завјету, што је помогло његовој заступљености у хришћанском свијету. Иако је једно вријеме истицана теза о његовој арапској провенијенцији, ипак је у свјетској науци доказано да је његова употреба на новцу појединих арапских владара настала под западним утицајима, у првом реду крсташа.

Како је навео, у српским средњовјековним земљама је почео да се шири са ширењем хришћанства.

Проналазимо га, каже, и код Немањића, затим на грбу кнеза Лазара у Хиландару, на печатима деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, док је најпознатија представа на грбу краља Стефана Твртка Котроманића. Додаје да је након пада српских земаља под турску власт остао познат као симбол Котроманића, док је обновом српске државности двоглави орао постао централни знак, са два љиљана код канџи орла.

Осврћући се на каснији период, када је дошло до првих покушаја злоупотребе овог симбола, Михаљевићева каже да се то први пут десило 1971. када је предложено да се усвоји нови грб краља Твртка - уоквирен класјем са петрокраком на врху.

- Нема сумње да су ту иницијативу покренули муслимански интелектуалци, који су готово деценију уназад интензивно радили на актуализацији муслиманског питања како би промовисали муслимане у посебан народ. Због наведеног није чудно што се ово питање поново покренуло на засједању Скупштине СР БиХ 27. новембра 1991. када су посланици СДА покренули питање промјене обиљежја.

Свјесни тога да њихова доташња идентификација са симболом звијезде и мјесеца у периоду када се рат налазио у предворју, не би била прихваћена, они су се на симболичком плану студиозно припремали. О томе свједочи чињеница да су тог дана већ имали припремљена идејна рјешења, која су подразумијевала да се за носећи мотив искористи грб Котроманића са љиљанима - каже Михаљевићева.

Наводи и да је СДА на тај начин активно почела да ради на завршној фази заокруживања муслиманског, односно бошњачког идентитета па је самим тим био логичан слијед да се преко симбола покушају повезати са средњовјековном Босном, како би створили привид хиљадугодишње државотворне традиције и подлогу за градњу свог идентитета.

На то, додаје она, јасно указује и чињеница да је одмах након референдума 29. фебруара и 1. марта 1992. предложено да се поменута рјешења усвоје као обиљежја тзв. Републике БиХ. Истовремено су предложена и обиљежја за тзв. АРБиХ, као и приједлози за војна одликовања, ордење и значке у оквиру којих је симбол љиљана доминирао.

- У том контексту је поред ратне заставе, најзначајнију улогу одиграла "Значка златни љиљан". Управо је она, у симболичком смислу, довела до тога да се Бошњаци и данас повезују са љиљаном, али се  поставља питање на који начин. Преко поменуте значке симбол златног љиљана је за њих постао симбол борбе, који је митологизован до мјере надљудског херојства. Колико је та ситуација била апсурдна најбоље свједочи изјава припадника одреда "Ел муџахедид" који је једном приликом рекао да је награда као што је златни љиљан иста као крст - наводи Михаљевићева.

Овакав развој догађаја, каже, довео је до одређене врсте уједињења муслиманског, односно бошњачког становништва у вези са љиљаном, али је истовремено значење љиљана битно удаљио од изворног, испунивши га елементима рата и негативног осјећања према другима.

Све ово, наглашава она, временом је довело до тога да се код српског народа направи један отклон од љиљана, иако је он оличје Пресвете Богородице, чистоте, чедности, као и стари симбол хришћанске традиције те обиљежје династија Немањића и нарочито Котроманића.

- Он је саставни дио српског културно-историјског насљеђа, без обзира на свасистемски организована фалсификовања историјских чињеница са којима се данас сусрећемо - поручила је Михаљевићева.

Недостатак свијести

Према ријечима Милене Михаљевић, почетком деведесетих, изузимајући спорадичне примјере који су излазили из пера српске академске заједнице указујући на то да је династија Котроманића имала српски предзнак, већина становништва симбол љиљана углавном није доживљавала као нешто блиско. Како каже, у симболичком смислу Срби су се окретали ка интегралистичком принципу, идентификујући се са елементима који су указивали на јединство српског националног корпуса. Како је истакла, то је био грб Немањића који је становништву био близак, а и симболизовао је јединство.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.