Ин мемориам Милан Васић (1928 - 2003): Српски оријенталиста европског угледа

Милан Васић рођен је на Никољдан 19. децембра 1928. у Пецкој код Мркоњић Града. Основну школу завршио је у родном селу, нижу гимназију у Мркоњић Граду, а Учитељску школу у Бањалуци 1950. Исте године преселио се у Сарајево, у којем је, са краћим прекидима, живио до 1992. Завршио је студије историје са турским језиком на Филозофском факултету Универзитета у Сарајеву 1954, а затим је радио као професор приправник у Другој мушкој гимназији у Сарајеву (1955 - 1957). На Филозофском факултету у Сарајеву одбранио је 1963. докторску дисертацију “Мартолоси у југословенским земљама под турском владавином”. Био је на постдокторском усавршавању на Институту за историју и културу Блиског истока и туркологију Универзитета у Минхену (1963 - 1965), код чувених османиста Франца Бабингера и Ханса Јоакима Кислинга као стипендиста Задужбине “Александер фон Хумболт”. Боравак у Њемачкој био је од нарочитог значаја за Васићево научно узрастање. Већи дио радног вијека провео је на Филозофском факултету Универзитета у Сарајеву (1957 - 1992) гдје је прошао сва звања, од асистента до редовног професора (1975). Предавао је историју југословенских народа у периоду турске владавине, а једно вријеме и историју Османског царства.

Био је секретар и предсједник Друштва историчара Босне и Херцеговине, члан редакције и одговорни уредник Годишњака тог Друштва, као и члан редакција Прилога за историју и Прегледа. Био је члан Предсједништва Савеза историчара Југославије. Дописни члан Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине постао је 1987, а био је секретар њеног Одјељења друштвених наука и члан Предсједништва АНУБиХ. Био је шеф Одсјека за историју, а затим и декан Филозофског факултета у Сарајеву (1987 - 1989). Учествовао је на међународним научним скуповима у Грацу, Инзбруку, Минхену, Брну и Кембриџу, као и на свјетским конгресима историчара у Москви, Штутгарту и Мадриду. Био је сарадник на изради Енциклопедије Југославије, као и једне њемачке енциклопедије о историји југоисточне Европе. Добитник је Плакете Универзитета у Сарајеву, Повеље друштвено-политичких организација Филозофског факултета и Двадесетседмојулске награде за постигнуте резултате у области историјских наука.

Почетком грађанског рата морао је да напусти Сарајево па је од 1992. до смрти живио у Бањалуци. Док су остали српски историчари из Сарајева уточиште пронашли углавном у Србији и њеним научним установама, Милан Васић био је једини који је одлучио да остане у Републици Српској. Вративши се у Босанску Крајину и Бањалуку, у којој је провео дио младости, дао је велики допринос раду и развоју Универзитета у Бањалуци. Био је професор Педагошке академије (1992 - 1994), један од утемељивача Филозофског факултета у Бањалуци и његов први декан (1994 - 1999). Предавао је српску и балканску историју (15 - 18. вијек) на Филозофском факултету и националну историју државе и права на Правном факултету Универзитета у Бањалуци. Под његовим менторством, током рада на факултетима у Сарајеву и Бањалуци, писани су и брањени завршни радови. Предавао је и на Филозофском факултету Универзитета у Српском Сарајеву. Био је један од ријетких српских историчара који је одржавао међународне везе у новим и знатно отежаним околностима, па је учествовао на научном скупу у Хајделбергу (1995) и одржао предавање у Софији (1997). Био је сарадник на изради Енциклопедије српске историографије. Редовни члан Академије наука и умјетности Републике Српске, чијем оснивању је веома допринио, постао је 1997, а за члана Црногорске академије наука и умјетности изабран је 2003. Исте године постао је предсједник Академије наука и умјетности Републике Српске. Умро је неколико мјесеци касније, 26. децембра 2003. у Бањалуци гдје је и сахрањен, првобитно на Новом градском гробљу, а затим на гробљу “Свети Пантелија”. 

Академик Милан Васић говорио је њемачки, руски и турски језик, а захваљујући познавању османскотурског језика и писма истраживао је грађу за српску и јужнословенску историју у архивима и библиотекама Беча, Граца, Минхена, Истанбула, Анкаре и светогорских манастира (Хиландар, Свети Павле, Кутлумуш и Симонопетра). Објавио је једну књигу и око 60 радова у часописима и зборницима на српском, њемачком и другим страним језицима. Бавио се политичком, друштвеном, привредном и културном историјом српског, јужнословенског и балканског простора од 15. до 19. вијека, а посебно турским војним редовима, исламизацијом, друштвеном структуром Османског царства, етнодемографским кретањима, градовима, војном границом... Његова књига “Мартолоси у југословенским земљама под турском владавином”, објављена у Сарајеву 1967, била је веома позитивно оцијењена у страним часописима. Током 45 година бављења науком, од првог објављеног рада 1958. до посљедњег објављеног (за живота) 2003, Милан Васић дао је велики допринос развоју српске историографије. Међу његове најзначајније радове убрајају се: Кнежине и кнезови тимарлије у Зворничком санџаку у 16. вијеку (1959), Етничке промјене у Босанској Крајини у 16. вијеку (1963), Утицај ратова на насеља и привреду османског граничног подручја у Србији и Босни 1480 - 1536. (1971), Градови Црне Горе под турском влашћу (1975), Социјална структура југословенских земаља под османском влашћу до краја 17. вијека (1977), Социјално-економске прилике у балканским земљама под турском влашћу 1700 - 1878. (1986), Исламизација у југословенским земљама (1991) и Исламизација на Балканском полуострву (1998). На почетку своје академске каријере, приредио је, са својим професором Браниславом Ђурђевом, збирку извора Југославенске земље под турском влашћу до краја 18. стољећа (1962).

Милан Васић био је скроман и приступачан човјек, који је имао веома уравнотежен и непосредан однос према људима, без обзира на разлике у њиховом образовању и друштвеном положају. Показивао је нарочито поштовање према студентима, али и строгост која их је подстицала на учење. Говорио је да је према другима строг само онолико колико је строг према самоме себи. Био је професор старог кова, високих моралних начела. Његова предавања била су показатељ великог знања и широког образовања, које је стицао у вишедеценијском раду на универзитету. Био је један из плејаде неколико изванредних историчара које је изњедрила Босанска Крајина и један од најзначајнијих српских оријенталиста који је својим научним радом стекао европски углед. Уз то, био је један од оних историчара који није писао много, али који је темељито изучавао теме којима се бавио, тако да његова дјела спадају међу најбоља научна остварења српске и балканске османистике.

Академија наука и умјетности Републике Српске објавила је 2005. године Споменицу Милана Васића, као и Изабрана дјела Милана Васића у четири тома, која је приредио академик Раде Михаљчић. Општина Мркоњић Град додијелила му је 2006, постхумно, Повељу заслужног грађанина. Једна улица у Бањалуци од 2010, као и Удружење студената историје на Филозофском факултету, основано 2011, носе име по Милану Васићу. Легат Милана Васића у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске у Бањалуци, дарован 2022, обухвата највреднији дио његове богате личне архиве и библиотеке.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.