Игор Милошевић, амерички хирург поријеклом из Завидовића, несебично помаже у отаџбини

Тим ријечима за "Глас Српске" започиње причу четрдесетшестогодишњи Игор Милошевић, специјалиста опште и роботски асистиране хирургије из болнице " St. Elizabeth Health Center" у Охају, чија је љекарска каријера почела по завршетку специјализације 2011. године.

У Америку је, присјећа се овај рођени Завидовићанин, дошао са родитељима и братом прије 35 године, преко тадашње "Криваје", гдје је његов отац радио и требало је да се врате 1992. године. Међутим, због ратних дешавања на подручју БиХ остали су у Охају, гдје и дан-данас сви живе и раде.

- На моју одлуку да се упишем на медицину највише је утицао отац, јер је његова велика жеља била да буде љекар. Међутим, тада су била другачија времена, морао је да ради и помаже породици на селу. Зато је кроз мене желио да оствари свој сан - прича Милошевић, који у шали каже да ионако ништа друго не би знао да ради осим да помаже људима у оздрављењу и то на три клинике у Америци.

Послије родитеља, који су му дали вјетар у леђа, супруга, рођена Американка, која се одрекла своје учитељске каријере да би се бринула о њихово четворо дјеце док је он са пацијентима, носи највеће заслуге за његов успјех.

- Све дугујем њима. Они су ти који ме подржавају, гурају напријед и увијек чекају код куће са осмијехом на лицу послије сваког напорног дана и дежурства, којих је на претек. Најтеже ми пада што не могу више времена да проведем са њима. Тешко је разумјети ситуацију нас љекара, који проводимо много времена у болници. По повратку кући дјеца ме чекају са неком испланираном активношћу - рекао је Милошевић.

Од дјеце, каже, све што желе супруга и он јесте да створе људе, који ће сутра допринијети друштву.

- Шта ће бити кад одрасту, још се ту мало дискутује. Старији би да се упише на право, кћерка, друга по реду, изразила је жељу за дерматологију. Други син мисли да ће играти за Црвену звезду. Најмлађе дијете, кћеркица, има десет година и још је мала татина дјевојчица. Не вршимо притисак нити планирамо. Најважније је да су живи и здрави те да уче у школи. Да ли ће ићи мојим и мајчиним стопама или одабрати нешто треће, најмање је важно - прича Милошевић, поносни отац четворо атлетичара.

Милошевићи су веома активни у српској заједници у Охају, која његује традицију кроз обичаје, обиљежавање крсне славе и осталих празника, док је дјецу крстио у Бањалуци.

- Оно за шта себе највише кривим јесте то што дјеца још не знају српски језик. Разлог је управо то што са њима не проводим довољно времена, због посла. Међутим, воле Српску и Србију, што ме много радује и због чега користим сваку прилику да их доведем у обилазак и вјерујем да ће ускоро савладати и наш језик - наставља Милошевић.

Осврћући се на своје пацијенте, прича да му је највећа сатисфакција када сретне људе које је некад лијечио са осмијехом на лицу, док му, као сваком љекару, најтеже пада смрт пацијента.

- Бити љекар у Српској или у Америци готово је исто. Патологија је много слична, има пуно карцинома и сличних обољења. Отприлике исти је и приступ пацијентима - казао је Милошевић, који бол зна да лијечи, али не и носталгију за отаџбином, због чега у Српској и Србију све чешће долази, између осталог, у хуманој мисији ширења знања која је стицао на најбољим америчким универзитетима и клиникама.

Тако је овај еминентни амерички стручњак прије петнаестак дана у Универзитетском клиничком центру РС заједно са хируршким тимом из Клинике за општу и абдоминалну хирургију на челу са доктором Гораном Јањићем извео три лапароскопске операције.

То за њега, каже, представља задовољство, јер љекари са овог подручја, тврди он, нису ништа мање професионални и стручни у свом послу у односу на колеге из Америке.

- Радити са њима је право задовољство. Једноставно осјећам се као код куће, иако сам готово цијели живот у Америци. Атмосфера у операционој сали УКЦ сваки пут буде као у сложној породици. Та људска блискост није ту да замијени професионалност, него да је употпуни, што ми се јако свиђа - казао је Милошевић, који планира да неколико љекара ускоро угости у Америци, гдје би земљацима заједно са тамошњим колегама показао како они то раде.

Доктор Милошевић у Бањалуци је боравио и у марту, када је заједно са љекарима УКЦ-а РС урадио пет операција, између осталог, лапарскопску ресекцију желуца код пацијента са карциномом, што је био први такав захват у Српској.

- Много сам поносан на Републику Српску, јер кад сам први пут крочио у УКЦ видио сам колико она заправо улаже у здравство. Сви ван граница мисле да смо заостали због рата и да ће нам требати још година и година да стигнемо друге земље. Међутим, опремљеност и професионалност је готово на свјетском нивоу. Др Јањић је феноменалан хирург - казао је Милошевић.

Додао је да када би свој тим из Америке довео у највећу здравствену установу у Српској, увидјели би да нема никакве разлике у условима у операционим салама, јер између осталог, користе исте инструменте и камере.

Пријатељство

Игор Милошевић каже да је доктора Горана Јањића упознао случајно у децембру прошле године. Не познају се дуго, али довољно да могу један на другог да рачунају.

- Тада је наше пријатељство почело. Редовно се чујемо, размјењујемо искуства и мишљења те кујемо нове планове - испричао је Милошевић.

Не треба бити пуно рјечит да би се, каже Јањић, видјело колико је колега Милошевић патриота, а прије свега добронамјеран човјек.

- Част и задовољство ми је што сам упознао доктора Милошевића и што са њим имамо прилику да радимо и стичемо нове вјештине. Једно велико хвала за све. Свакако велику улогу у свему овоме игра и менаџмент, јер да нисмо добили зелено свјетло из управе, ништа од овог не би било могуће - истакао је Јањић.

Додао је да су захваљујући доктору Милошевићу сазнали за многе друге еминентне свјетске стручњаке из разних области медицине, не само хирургије, који су поријеклом са ових подручја и вољели би да се повежу са нама, јер су врата УКЦ-а увијек отворена.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.