“Гласово” огњиште ниче из пепела

У вријеме борбе за слободу, у Жупици код Прекаје, надомак херојског Дрвара оштру мисао, бритким пером на новински папир, крајем јула 1943. године записали су они који су оставили неизбрисив траг у новинарству. Прву редакцију тадашњег “Гласа” чинили су Скендер Куленовић, Илија Дошен, Ђуро Пуцар, Рада Врањешевић, Вилко Винтерхалтер, Осман Карабеговић и Бошко Шиљеговић. Из малог мјеста са скоро тридесетак домаћинстава отиснула се тада велика мисао да свједочи о страдању народа који је крвљу својом бранио огњишта.

Данас, након 76 година, живота у Жупици готово и да нема. Куће су порушене у рату деведесетих, а и оне које су обновљене након рата, зјапе празне. На пријератна огњишта предака вратило се свега пет становника. До мјеста на коме су ударени темељи новинарства, стиже се уским пољским путем. У срцу нетакнуте природе, надомак језера Жупица, из пепела се издигла приземна кућа у којој је почело стварање медијске историје наше Републике Српске.

На темељима куће у којој је штампан први број “Гласа”, а која је у рату порушена, један од најмлађих потомака тада најимућније породице у селу, Горан Тадић, сазидао је приземницу. Испричао је да је дошавши први пут након рата на порушено огњиште пронашао полупану мермерну плочу на којој је писало да је у кући његовог дједа штампан први број “Гласа”, а која је све до тренутка када су праћени гранатама морали напустити завичај, стајала на кући као нијеми свједок бурне прошлости. Саставио ју је из дијелова, фотографисао и направио нову пластифицирану таблу, коју је симболично, у јеку припрема јубиларног 15.000. броја “Гласа Српске”, поставио на улазна врата куће да свједочи о минулом времену.

- Мој отац је рођен у овој кући три године након што је ту штампан први број најстаријег дневног листа у РС и БиХ, а ја 1972. године. Поносан сам што смо “Глас” и ја рођени на истом огњишту - испричао је Тадић, показујући кућу и окућницу у средишту Жупице.

Преци су му, прича Тадић, казали да је њихова кућа у давна времена била једна од имућнијих, те је и прва ратна редакција “Гласа” смјештена баш у њиховом домаћинству. Први број одштампан је, како је наведено на плочи, 30. јула, а пред читаоцима се нашао дан касније па се тако 31. јул 1943. узима као дан када је почела историја најважнијег српског дневног листа са ове стране Дрине.

- Дјед и бака су нажалост умрли када сам имао свега седам година, а заједно с  њима отишла су и свједочанства о том времену. Сјећам се да су све до рата на годишњицу штампања првог броја долазиле делегације из “Гласа” како би обиљежили тај значајан датум - рекао је Тадић и додао да би волио да општина, па и институције Српске помогну, да се кућа уреди и постане својеврстан музеј који би се сигурно нашао на мапи како студената новинарства, медијских радника, тако и бројних туриста.

Својим кћеркама је, каже, испричао онолико колико и он зна, а то је, додао је, довољно да буду поносни и пркосни што дијеле колијевку са листом који је кроз деценије био и остао слуга правде и носилац истине.

Осман Карабеговић је записао да се редакција “Гласа” са штампаријом премјестила у августу  1943. године из Жупице у Рибник. У својој блиставој историји неколико пута је доживио промјену имена, “Бањалучке новине”, “Крајишки лист”, “Глас српски” , а од 2003. године носи данашњи назив “Глас Српске”.

Колијевка културе писања

Начелница Дрвара Душица Рунић каже за “Глас Српске” да Дрварчани могу и треба да буду поносни на то што је први број “Гласа Српске” штампан у Жупици и што је и тај сегмент уткан у историју града.

- Свима нам служи на понос и надам се да ће и у годинама које долазе Дрвар бити колијевка културе писања. Иако је општина тренутно у тешкој финансијској ситуацији, дугорочно гледано, размишљаћемо о томе да кућа у којој је “Глас” настао,  уз одобрење власника, постане значајна туристичка одредница - истакла је Рунићева.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.