Драганова лекција о пријатељству са службеним псима: Љубав је најбитнија!

Дресер и тренер, који са псима проводи већи дио свог радног времена, каже да је љубав једина формула за успјешан однос са овим племенитим животињама. 

„Од дјетињства сам заволио животиње, посебно псе за које сам се везао уз деду. Био је ловац и имао ловачке псе. Обожавао сам с њима да се играм и проводим вријеме. Тако сам наставио и даље, а када се указала прилика у Тиму водича службених паса прешао сам одмах и данас радим оно што највише волим",објашњава Драган за Радио Требиње.    

У Бањалуци је завршио средњу школу Унутрашњих послова, 6. класа, генерација 1995/99. година, а потом распоређен у ПС Билећа као приправник, да би након двије године прешао у Јединицу жандармерије у којој је већ више од двије деценије.

Обуку за дресуру паса положио је 2002. године у Братунцу у тадашњем Центру за узгој, обуку, дресуру и употребу службених паса и данас је једини дресер паса у требињској полицији. Како не би стагнирао, редовно одлази на семинаре, на којима размјењује искуства са колегама из окружења, али и из Француске, Шпаније, Норвешке, Шведске...

Припада оним срећницима којима је радни дан усхићење јер је, како нам са пуно љубави каже, привилегован радећи оно што воли. 

„Човјек се веже за животиње и да би са њима радио, на првом мјесту мора их вољети. Безусловно! Сваки пас је посебан и прича за себе, исто као и човјек. И са сваким је другачије. Један слуша перфектно, други иде за својим послом, трећи има страх, четврти хоће да угризе... Имао сам ситуације и да ме нападне и угризе пас, али то ме није спријечило да наставим да радим с њим. Најбитније је схватити до кога је, до пса или до мене који га учим и онда наћи начин како му прићи. Потребни су огромно стрпљење и упорност", сугерише нам овај дресер непогрешивог инстинкта.  

Са псима ради све што се тиче обуке, дресуре, тренинга. Када стекну узајамно повјерење, а на првом мјесту љубав, онда све иде глатко.

„Када кажем да се бавим дресуром паса многи ме дочекају реченицом – А ви бијете псе?! Такве констатације су ми страшне. Не можеш ударати пса и никада то нисам чинио! Да бисте пса дресирали треба времена, пажње, стрпљења, упорности. Посматраш га, да ли хоће храну, играчку да се игра јер сваки пас је роб навика и мора се пратити његова психа и ослушнути шта воли. Ако имате агресивног пса и кренете на њега руком одмах ће вас угристи. Ако кренете на пса са урођеним страхом добићете још више страха код њега и неповјерење. Значи, само су важни љубав и повјерење. Једино тако можете да радите, све остало не пролази".

Полицијски пси, како нам објашњава, бирају се због одређених карактеристика и зависно од намјене. То могу бити птичари, лабрадори, кокер шпанијели, који су дресирани да иду на мирис, или белгијски овчари и ротвајлери, намијењени за патролне псе. Оно што је најбитније, истиче, је да су научени да слушају команду и да знају шта и како треба да раде.

„У МУП - у имамо претежно белгијске овчаре, лабрадоре и ротвајлере, који су за одбрану и напад, обезбјеђење или за потраге – наркотици, експлозив, људски мириси. Њемачки овчар све више је потиснут због дисплазије кукова, усљед чега не може да ради препреке. Имали смо њемачког овчара Рокија 2006. године и он је био мој други пас послије лабрадора Леа. Управо због овакве повреде морали смо да га успавамо, што је било срашно потресно и тужно".

У својој служби и дружењу са псима Драган је имао разна искуства и данас памти  свог првог службеног пса, лабрадора Леа.

„ Први пас кога сам задужио 2002. године био је лабрадор Лео, намијењен за откривање наркотичких средстава.Лео је по свему био јединствен! Имали смо неку посебну везу. То је било невјероватно! Када сам отишао на обуку са Леом, сину су ми била свега три мјесеца. У Братунцу снијег, хладно, сви поподне оду кући, а ја остајем сам са 50 паса. Туга би ме стисла, а Лео ме спашавао. Пустио бих га из бокса. Он би стао и гледао ме. Видио је да нисам добро и онда би се затрчао, скочио на мене и ваљали бисмо се по снијегу. Тачно је осјећао да ме стискало тешко бреме. И не каже се за џаба да је пас човјеков најбољи пријатељ", са пуно емоција присјећа се свог малог а великог пријатеља." каже Пејић. 

"То су биле предивне четири године! Развили смо невјероватно пријатељство и љубав. Онда се разболио. Дијагноза је била тумор на лакатној кости. Након одлуке управе и ветеринара, Лео је оперисан. Био сам пресрећан када се опоравио, међутим тумор се појавио поново, након свега пола године и морали смо да извршимо еутаназију. Тај моменат ми је страшно тешко пао."

Послије Леа радио је са још седам паса, а приватно их узгаја много више. Од расних до ловачких. О сваком прича са пуно њежности, не скривајући ни у једном тренутку колико су му ова искрена и пожртвована бића оплеменила живот.

„У Билећи имам стан, а изван града држим боксове у којима су ми пси. Са сваким сам остварио присан контакт. Чим ме виде скоче и на мене наслоне главу, измазимо се, испричамо. Приватно узгајам белгијског овчара, лабрадора, тибетанског мастифа и ловачке псе. Идем у лов и у риболов. У то сам усмјерио и дјецу и драже ми је да су у природи, него по кладионици или на улици. Имам два сина и кћерку и они са мном раде око паса. То што воле животиње, моја је велика радост!"

Иако једнако воли псе које има кући и оне на послу и ужива док са њима остварује могуће и немогуће, каже да разлика у дресури професионално и приватно мора да постоји.

„Приватно је ријеч о врсти послушности, толико да се пас социјализује да кад шетамо је поред ноге, кад станем са неким да он сједне или легне, ако је пуштен да се врати, док је на послу сасвим другачије. То су пси који обављају различите претраге, пси нападачи и патролни пси, дакле за одбрану и напад и сасвим је други начин дресуре. Са службеним псима морате бити озбиљнији и ту се морају изабрати пси који пролазе тестове".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.