Дејан Петровић из Сарајева три пута избјегао смрт и опет кренуо од нуле

Петровић је одмах по завршетку Електротехничког факултета добио посао у војној фабрици у Сарајеву. Био је један од најбољих младих инжењера, инжењер-конструктор у Центру за истраживања, у коме је радио на електро склоповима и водио пројекат електронике за систем мјерења деформације цијеви на тенковима и топовима. његово напредовање у каријери, али и дотадашњи живот, зауставили су ратни сукоби.

Године 1992. на ратишту на Илиджи провео је мјесец-мјесец и по дана. Тврди да су стан, у коме је живио са оцем Милисавом и мајком Радмилом, претресали чак 17 пута и да је било питање дана када ће бити ухапшен. Два пута су ноћу долазили по њега, али су га комшије муслиманске вјероисповести, са којима је провео детињство, спасиле да га не одведу. Тада се први пут спасао сигурне смрти, преносе Новости.

- Постојала је и могућност да ме ангажују у њиховим јединицама, па бих ко зна шта морао да радим својим сународницима. Знао сам да морам да побјегнем у Србију. Пријатељи су ангажовали чувеног фудбалера Јосипа Каталинског, који је са супругом дошао да би ме пребацио из Сарајева. Међутим, током извлачења зауставила нас је паравојска Јуке Празине. И тада сам се само неким чудом спасао смрти. Враћен сам у стан, али је било питање када ће доћи поново по мене - нерадо се присећа Петровић.

У Лапово је са родитељима успио да се пребаци 6. августа 1992. године. Имао је само 30 ондашњих немачких марака. Уселили су се у дрвену бараку на очевом плацу, која чак није имала ни воду, већ су имали само пумпу у дворишту. Срећом, убрзо је добио посао у предузећу „Застава-оружје“ у Крагујевцу, а у међувремену је саградио и кућу.

Боравак на ратишту

Петровић је 1995. године поново отишао до Сарајева. Стациониран је на Романији. Био је на брду које су непрестано „тукли“, па је 24 сата морао да пази да га нека граната не погоди и да се крије у рову. Док је био на другом положају, изашао је на косу да би мало протегао ноге. Саборац га је одмах позвао да се врати, јер је то био простор који је контролисао снајпериста са „друге стране“.

После четири мјесеца, када је потписан Дејтонски споразум, Петровић се заувијек вратио у Лапово. Добио је „папире“ за Канаду, али је одустао, што због родољубља, што због тога што је морао да брине о болесним родитељима који су били без икаквих прихода.

- Кренуо сам од нуле. У „Застави“ сам добио најнижи положај и радио у одржавању.Временом сам напредовао и 2020. године постао сам руководилац Сектора за одржавање машина и процесне технике. Паралелно сам у основној и средњој школи у Лапову предавао информатику, пословну информатику и математику, а нарочито сам поносан што су ме ђаци у анонимној анкети прогласили за најбољег професора. Поносан сам и на КУД „Лапово“, који сам основао и који је до сада освојио прегршт медаља. Свој живот бих у једној реченици описао као непротраћено време с пуно темпа и без гриже савести - закључује Петровић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.