Давор Чордаш, за “Глас Српске”: Донатори неће да обнављају куће које остају празне
Страних донација за финансирање стамбених пројеката практично више нема у Српској и БиХ, јер донатори не желе учествовати у тим процесима с обзиром на то да дио обновљених стамбених јединица не служи сврси, односно људи не живе у њима 365 дана, већ долазе једном до два пута годишње.
Истакао је то у интервјуу за “Глас Српске” директор Републичког секретаријата за расељена лица и миграције Давор Чордаш.
- Нико неће правити таква насеља и обнављати куће у којима се неће живјети стално, нити одобрити кредитна средства за тако нешто - рекао је Чордаш.
ГЛАС: Колико новца је Српска добила по основу донација за стамбене пројекте и колико је тренутно актуелних пројеката?
ЧОРДАШ: Средином године завршавамо највећи донаторски програм, који је регионални, и до тада што се уради, урадиће се. Програм за кориснике алтернативног смјештаја, који је финансиран кредитним средствима, биће окончан крајем године. Класичних колективних центара у Српској више нема, све је ријешено. Остао је вид колективног становања, односно домови пензионера у Добоју и Приједору. И за једне и за друге кориснике припремили смо нове просторе у које треба да уселе чим буду готови. То би требало да буде до краја године. Када су у питању средства, за регионални програм је било обезбијеђено 100 милиона евра на нивоу БиХ, а што се тиче кредитних средстава, у питању је 18 милиона евра за РС, а 36 за ФБиХ.
ГЛАС: Колико још расељених породица из БиХ чека да добије кров над главом и када би то питање требало да буде завршено?
ЧОРДАШ: На јавном позиву прије 13 година имали смо 10.000 захтјева за повратак, од чега смо ријешили 3.000. Преостали број захтјева, који су углавном из Србије и Хрватске, донатори нису прихватили јер је ријеч о људима који већ имају свој животни простор.
ГЛАС: Шта је главни разлог због којег се људи не враћају у родна мјеста?
ЧОРДАШ: Повратак, онај масовни, догађа се у првих пет година након прогнанства, а све послије је симболично. Након пет година људи створе дом, имају посао и није логично да напусте какву-такву сигурност и врате се ни на шта. Данас можемо очекивати само спорадичан повратак људи у пензији који су радили на западу.
ГЛАС: На који начин би се повратак могао омасовити?
ЧОРДАШ: Нису велике шансе за тако нешто. Вјерујем да би се један дио људи вратио када би фирме више улагале у погоне, запошљавале више радника и исплаћивале солидне плате. Међутим, улагачи желе максималну сигурност, простор са јаком инфраструктуром, приступ аутопутевима, струју, воду, што у руралним срединама, гдје повратак треба да се деси, није случај.
ГЛАС: Тренд исељавања већ годинама мучи БиХ, у коликој мјери Хрвати напуштају земљу?
ЧОРДАШ: Одлазе припадници све три народа. Млади више немају довољно стрпљења да чекају боље услове живота и бирају да оду. Али нисам сигуран да су сви који оду претјерано сретни тамо негдје. Трећина њих не успије, али их је срамота да се врате, а они који се и снађу, са породицом имају таман толико да преживе. Истина, живе у нешто сигурнијем друштву него што је наше па им то даје одређену безбрижност.
ГЛАС: Какав је положај хрватског народа у Српској?
ЧОРДАШ: Тешко је било шта рећи о самом положају Хрвата у Српској с обзиром на малобројност, поготово што је популација специфична, углавном су то старији људи који немају велике прохтјеве. Да је завидан положај, и није, али људи су на свом и ту се најбоље осјећају.
ГЛАС: Колико се поштују права Хрвата као једног од конститутивних народа?
ЧОРДАШ: На републичком нивоу немамо примједбе. Хрвати су заступљени у свим институцијама почевши од Народне скупштине РС, Вијећа народа, потпредсједника Републике, Владе. Проблем су локалне заједнице, гдје најчешће није испоштована минимална квота запошљавања других народа, односно Хрвата и Бошњака.
Ускрс
ГЛАС: У каквом расположењу Хрвати дочекују Ускрс?
ЧОРДАШ: Ускрс је празник љубави, праштања и вјере и свако ко у себи носи те елементе дочекује га са радошћу без обзира на то гдје год био и шта имао. Празнични дани су прилика за окупљање породице, чији су чланови, нажалост, углавном раштркани по бијелом свијету. То је случај и са мојом породицом, моја дјеца живе и у Бечу, Загребу, Широком Бријегу, Мостару, а ја у Бањалуци. Већина људи се окупља на мјестима гдје су љубав и емоције највеће, на простору својих предака. Честитам Ускрс свим вјерницима, да живе у вјери ускрснућа, у миру и праштању. Младима поручујем да се окрену стварном животу, да што више живе у реалном свијету, а мање у виртуелном.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
