Данас си једно, сутра си нешто друго: Са 33 године била је здрава, а онда је осјетила слабост...
"Моја болест је почела некако тихо и неприметно. Наиме, био је то обичан месец у мом животу, и изненада је прво преминула моја мама, а онда су почели да се нижу и други проблеми. Данас чекам на трансплантацију бубрега", испричала је у емисији "Здраво са Иваном", Оливера Јовановић, дјевојка која чека шансу за нови живот.
Данас си једно, сутра си нешто друго, наставља она и појашњава како је морала да сакупља коцкице како би их посложила и наставила даље.
- После мамине смрти ја сам остала да живим и да бринем о маминој мами, мојој баки, која за неких пар месеци пуни 90 година. Дакле, моја борба почиње са 33 године, нека страшна количина умора, малаксалости, нагли губитак великог броја килограма, одређене срчане сметње, односно висок крвни притисак и све је то некако приписивало о том неком емотивном шоку и стресу. Наравно, и у таквој ситуацији измениш преко ноћи начин живота и битисања и обавеза - прича Оливера.
Ускоро ће годину дана од како редовно иде на дијализе, каже да је осјетљив период био иза ње.
- На дијализи сам од јуна прошле годинем, током свих ових година пратио се развој и прогресија болести и ја сам склона да верујем, да сам прилично себи помогла колико је год могуће. Са једне стране, је било врло ударно на самом почетку. Далеко да подршке није било. Било је и данас је има, али први пут у животу сам се сусрела са тим моментом да када се разболиш и то кажеш, прво те тапкају по рамену и кажу, ајде, није то тако страшно. И некако се људи, не сви наравно, неки од којих то најмање очекујеш, повуку - испричала је она.
Трансплантација ће промијенити све
Кроз Удружење Заједно за нови живот, Оливера се бори са се промени свијест људи када је донаторство у питању. На листи за трансплантацију бубрега је од 10. октобра прошле године, за сада то није дуг период, али може да се одужи уколико не буде било донора.
- Код неког обичнијег типа људи из неких мањих средина, који су и даље у оквирима веровања мање средине, што религијских, што неког колективног наслеђа. И не дају своје, чак и онда кад тог неког више нема, тешко им је да прихвате чињеницу да тај неко, ако му лекарски тим уз њихову дозволу члану породице узме један, други бубрег, јетру, срце и тако даље, те органе да неком младом бићу, детету, неко настави да живи, а тог његовог нема, па нема. Управо тако. Не могу људи ту баријеру одвајања органа од тела. И даље то сматрају скрнављењем. И просто не дозвољавају такве ствари. Верују и даље у неке ружне приче које датирају из неких послератних времена, да се ту свашта нешто догађа, да се ту разноразне неке малверзације, али од тога нема просто ништа - рекла је Оливера за Телеграф.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
