Чуда се догађају: Далматинац пронашао породицу која му је помогла 1995. године (ВИДЕО)
Сјећате ли се приче с почетка ове године, која је потресла регион? Да, то је прича о Гаји Радмиловићу из Жегара у општини Обровац, који је као и хиљаде његових комшија, пријатеља и сународника, у вртлогу рата, напустио своје родно мјесто августа 1995. године.
Гајо је тада је имао само 11 година. Иако је тада био ђечачић, ипак му се дубоко урезао у сјећање тај мучни призор са бањалучког Тргу Крајине.
Наиме, тих августовских дана 1995. неколико десетина хиљада Срба из некадашње РСК тражило је уточиште, помоћ, воду, храну или само пут који води даље. Ту су, примљени од једне породице, која им је понудила уточиште.
– Они су дошли по нас аутомобилом. Били смо ја, мој брат Милош, сестра Кристина, брат од тетке Бојан, моја мајка Милица, тетка Стана и тетак Пеђа. Тај човјек нас је одвео у своју кућу, пружио нам храну, пиће, да би дошли себи од тог пута, од све те наше муке. Памтићу до краја живота добре људе који су тада помогли мени и мојим родитељима, причао је зимус Гајо на Тргу Крајине носећи транспарент на којем је писало:
– Тражим породицу која ме примила 1995 године!
Иако је изгледало као немогућа мисија, чудо се ипак десило. Гаји и његовој породици јавио се доброчинитељ са Трга Крајине. Јавио се човјек, јавила се породица која их је примила, пружила им привремено уточиште, да се окрепе, да виде шта и како даље. Призор њиховог данашњег сусрета био је и више него дирљив.
– Када сам дошао на Балкану имао сам дозу страха, био сам ван себе. Плашио сам се, размишљао сам и да се вратим. Не могу да опишем ту емоцију. Најемотивнији сам био кад ми је умро отац, а ова емоција је још већа, јер је тај човјек задужио мене и моју породицу – казао је Гајо и додао:
– Када смо угледали Мањачу, моја мајка се запитала да ли ћемо живи стићи до Бањалуке, јер није било шта да се пије.
Како каже, нико осим супруге није вјеровао да ће пронаћи човјека који га је спасио давне 1995. године.
– Ни мајка ми није вјеровала али ја сам морао пронаћи свог пријатеља, хтио сам да му се одужим. Молио сам се Богу за њега, а нисам знао ни да ли је жив, што ме посебно плашило јер сам га честио сањао – казао је Гајо и додао да и даље осјети мирис лосиона који је његов спасилац користио.
Посебно је нагласио да Јову сматра својим другим оцем, јер му је спасио живот.
– Ово није обично пријатељство, то преносим и на своје потомке – поручио је Гајо и нагласио да се нада да ће његов пријатељ Јован да поживи.
Јован Видовић, који је, након дугих 28 година, приликом овог сусрета био изузетно емотиван, најавио је свој одлазак у Книн, гдје ће посјетити Гају.
Причу о "потрази" можете прочитати на ОВОМ ЛИНКУ.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
