Бранимир Џајић дипломирао на прагу шесте деценије: Искуство највећи савезник

Да за учење и лично напредовање никад није касно примјер је овај Бањалучанин који је током животног пута прешао многе степенице. Након што се остварио у улози војника, радника, супруга, оца, на ред је дошла и факултетска диплома. Као редован студент на Пољопривредни факултет у Бањалуци, смјер Анимална производња, уписао се 2018. године, а крајем децембра прошле године дипломирао с просјеком оцјена 8,35, што је уједно био и највиши просјек међу студентима који су уписани исте године кад и он.

- Када сам завршио средњу школу, ветеринарски техничар, уписао сам Пољопривредни факултет у Сарајеву 1991. године, али сам одмах упућен на служење војног рока који је у тадашњој Југославији био обавезан. Утом је почео рат и из војске сам отишао у ров гдје сам провео четири године, тако да студије у Сарајеву нисам имао прилике наставити - присјећа се Џајић.

Када је у октобру 1992. године почео с радом Пољопривредни факултет у Бањалуци, он је био међу првом генерацијом уписаних студената, али ратна дешавања нису му омогућила наставак школовања.

- На Ветеринарском институту “Др Васо Бутозан” запослио сам се 1996. године, гдје и данас радим, а живот је наставио својим уобичајеним током. Оженио сам се, добио троје дјеце, а факултет и учење потпуно заборавио.

Ипак, прије четири године на кумову иницијативу одлучио сам да поново сједнем у студентску клупу - прича Џајић за “Глас”. 

Упоредо с пословним и породичним обавезама, обављао је и оне на факултету. Иако признаје да је било тешко физички све ускладити на предавањима је био редован и сваки слободан минут користио за учење.

- У почетку сам мислио да је немогуће да дођем до циља, али материја ме је веома заинтересовала јер је уско везана за посао који радим, па је све ишло глатко до те мјере да сам у октобру ове године уписао и мастер студије. У мору свакодневних активности, учење је за мене било опуштајуће, а имао сам и подршку дјеце и супруге која ме је често знала поштедјети обавеза како бих могао да учим - захвалан је Џајић који каже да су много разумијевања показале и његове радне колеге.

Наводи да посао, који је махом везан за терен, никада није запоставио те да је често радио и викендом.   

Џајић прича да је имао и изузетан однос с професорима и младим колегама, с којима се на почетку студија, док се нису боље упознали, знао нашалити да је он професор што је у препричавањима изазивало смијех.

- Свима је било чудно откуд у тим годинама да се одлучим студирати, али веома брзо то је престало бити атракција. Током дружења с далеко млађим колегама више је мени било непријатно, мислио сам можда сметам и кварим њихову младалачку причу. Једно вријеме сам са сином ишао на предавања јер је и он студирао на Пољопривредном факултету - казује он. 

Сада када је све иза њега, Џајић сматра, да га је до успјеха поред његове снаге и воље бодрила и божија рука.

- Први испит, генетика, био је пресудан, наставити или одустати. Положио сам га седмицом и онда лагано хватао ритам у учењу па су оцјене биле све веће и веће. Отежавајућа околност била је брзина упијања знања, која је код млађих боља, тако да сам морао више запети али зрелост и искуство били су на мојој страни - завршава своју причу Џајић, који би волио да има пољопривредно имање јер се, како каже, од тог посла може веома лијепо и слободно живјети.

Златна значка

На недавно одржаној свечаности, поводом 47. година рада Универзитета у Бањалуци, Бранимир Џајић награђен је златном значком. 

- Када су ме назвали из ректората и рекли да ће ми додијелити значку, нисам био свјестан да је то медаљон за успјех. Дјеца, супруга, ја сви смо поносни и помало несвјесни да се то све издешавало - казује Џајић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.