Богословија Светих Кирила и Методија у Призрену чувар вјере и у најтежим временима

Ова школа у подножју старог насеља Поткаљаја основана је давне 1871. године као прва средња школа на српском језику на територији тадашњег Османског царства и убрзо је постала центар просвјетног и црквеног живота Срба.

У њој су предавали готово сви српски патријарси - од Варнаве, Гаврила, Павла до Иринеја. Осим четворице патријарха подарила је велики број епископа, књижевника и научника.

Званично је вијек и по постојања, као и 10 година од обнове рада у Призрену, Богословија обиљежила у новембру прошле године, али је и 2022. у знаку вриједног јубилеја.

- На нама је част да прослављамо и обиљежимо 150 година од оснивања богословије. Јубилеј прослављамо у не баш лепим условима, у смислу спољашњим, али то нас не спречава да са друге стране, унутрашњи, садржајно имамо веома лепо и богато славље. Јер поента славља није у оном што је споља - каже за “Глас Српске” замјеник ректора Призренске богословије јеромонах Исидор Јагодић.

Јагодић напомиње да поред цркве и богословије, данас нема ниједне српске, односно православне институције у Призрену или околини.

- Тако да је и у том смислу она од изузетног значаја, поред тог историјског контекста. Осим тога, богословија је везана за име четворице српских патријарха, а зар је то мало. Можда се управо и овде сада школује будући патријарх - наглашава он.

Богословија је од оснивања без престанка радила до 1999. године, када су професори и ђаци евакуисани у Ниш, а потом су у прогону 2004. године сви њени објекти спаљени.

- Ректор и део професора су изашли из Призрена 1999. и можемо само да замислимо како је било њима. Богословија није напуштена одмах, него када је процењено да се више не може остати ту и да није безбедна за децу, тада је дошло до евакуације - подсјећа Јагодић.

Обновљена је 2011. године и од тада ученици нормално похађају часове.

- Повратак богословије у Призрен била је једна врста радости коју човек не може речима да искаже, из разлога што гледате како се једна тако велика и значајна институција пред вашим очима обнавља и добија своје ново рухо. А са друге стране, да добија живот кроз те гласове, јурњаву, звук звона у дворишту. То је нешто што се не може изрећи речима до краја. Можда речи ту нису превише моћне да се искаже - наглашава Јагодић.

Данас у богословији, додаје, имају 40 ученика.

- То можда није неки велики број ако се узму у обзир школе у некој другој средини, али је и те­ како значајан и велики ако узмемо у обзир место где се налазимо и услове у којима живимо, односно то да десетак Срба укупно живи данас у Призрену, у граду. А ако имамо у виду то да родитељи своју децу требају да пошаљу са 14 или 15  година у Призрен, да ту живе и проведу наредних пет година онда је јасно да се ради о родитељима херојима - појашњава Јагодић.

Ово посебно мјесто натопљено снагом молитве свих који чувају српску православну вјеру веома је важно и у животу протојереја-ставрофора Будимира Анђелића, данас свештеника у пензији. Призренску богословију похађао је прије шест деценија и имао прилику да свједочи бројним историјским догађајима и упозна људе коју су дали непроцјењив допринос раду ове школе, али и СПЦ уопште.

Ни у то вријеме, наглашава, бити богослов и професор богословије у Призрену није било нимало лако.

- Тек када сам дошао у Призрен постао сам свјестан неправде према српском народу. Било је разних провокација које су долазиле од тадашње власти и појединих Албанаца, али све смо истрпјели и превазишли. Данас се углавном сјећам лијепих ствари - истиче Анђелић.

Присјећа се како је од малих ногу желио да буде свештеник те да је када је дошло вријеме прижељкивао да оде у Београд.

- Тамо није било мјеста па су ме послали у Призрен. Данас захваљујем Богу што је испало тако и што ме је послао у Призрен. Тамо сам упознао српску историју, заволио Косово и све оно што је наше - каже за “Глас” Анђелић.

У Богословију је из родне Церовице стигао 13. септембра 1958. године након низа перипетија и тродневног путовања.

- Правила у богословији била су строга. Имали смо распоред за наставу, слободне активности, одлазак у цркву, на спавање... Настава и одлазак у цркву били су обавезни, није било ни помисли о избјегавању или бјежању. Али тако је и требало, одатле су излазили добри људи - сјећа се Анђелић.

Истиче да су и тада професори били искрено посвећени и Богословији и српству и цркви те да је била велика њихова жртва у Призрену.

- Међу онима који су мене учили била су и четири каснија епископа СПЦ, а то су Методије Муждека, који је био ректор богословије током мог школовања и који је Библију познавао напамет, те Милутин Стојадиновић, Доментијан Павловић и Иринеј Гавриловић, који је постао патријарх српски. Он је био мој разредни старјешина и завршио сам богословију под његовим надзором - прича Анђелић.

Сјећа се и да су богослови из његове генерације имали част да присуствују устоличењу патријарха Германа, који је за поглавара СПЦ изабран истог дана када је он стигао у Богословију.

- Сви богослови су организовано дошли у Пећ 29. маја 1960. године. Чекали смо патријарха Германа испред Пећке патријаршије. Видио сам Албанце са капама, наоружане ножевима и пиштољима. Објаснили су ми да су то војводе Пећке патријаршије, Албанци који су се завјетовали да ће чувати Патријаршију од Турака и који су гинули бранећи је. Када се год устоличава патријарх, биран је и нови војвода, а тада је то био један дјечачић којег су носили на рукама - сјећа се  Анђелић.

Богословију је завршио прије 58 година, животни пут га је одвео прво у Италију, а потом у Америку, али везе са овом школом и Косовом никада није прекинуо. Био је редован на обиљежавању годишњица матуре, у контакту је са неким школским другарима и кад год дође из САД иде у Призрен.

Један је од првих који су ишли да виде богословију након што је разрушена и запаљена.

- Био сам и након тога и када су је обнављали. Искрено да кажем, плакао сам од среће на капији када сам видио раднике да раде. Схватио сам да није завршено са богословијом и да ће ова школа, која је од непроцјењивог значаја за Србе да остане и опстане - закључио је протојереј Анђелић.

Патријарх Павле

Епископ рашко-призренски и потоњи патријарх Павле више деценија се старао о раду Призренске богословије, а Анђелић с поносом истиче да му је Бог дао част и задовољство да као ђак буде његов штец (слуга, помоћник).

- Неколико година сам му помагао при богослужењима, добро га упознао и заволио. Сматрам да је он послије Светог Саве највећа светиња коју је српска мајка могла да роди. Ујутру нам је увијек давао кратку поруку и бесједу у неколико реченица, никада није наређивао. С њим је заиста увијек било пријатно и поучно - испричао је Анђелић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.