Бањалучанка Бојана Вукотић о борби особа са инвалидитетом да постану родитељи: Осуде са свих страна најтеже баријере

Тим ријечима за “Глас Српске” своју животну причу почела је Бањалучанка Бојана Вукотић, која је упркос свим потешкоћама ка највећем животном циљу, улози мајке, ишла дишући пуним плућима.

Жене са инвалидитетом и поред тога што знају колико је репродуктивно здравље важна ствар, ипак одласке на прегледе свјесно одгађају, јер им је све неприступачно од гинеколошких столова па на даље.

- Већина здравствених установа нису приступачне особама са инвалидитетом. Чула сам од пријатеља да постоји сто за гинеколошки преглед на Универзитетском клиничком центру РС за жене инвалиде. Међутим, када сам питала свог породичног љекара гдје се налази, она уопште није знала гдје да ме упути, нити коме да се обратим - казала је Вукотићева.

Како је додала, наши љекари су способни, али нису довољно едуковани када је ријеч о овом проблему, истичући да велику захвалност дугује гинекологу Слободану Граховцу, који јој је и водио трудноћу када је остала у другом стању.

- И медицинари имају предрасуде као и остали грађани. Наишла сам на врло тешке ситуације, од осуда па до приједлога да прекинем трудноћу. Била сам престрављена таквим реакцијама од људи који су требали први да прихвате да и особе са инвалидитетом могу и треба да имају породицу и дјецу ако то желе. Дефинитивно је то први разлог зашто жене са инвалидитетом не одлазе на редовне контроле. А и особље некако оклијева да пружи помоћ у већини случајева - рекла је Вукотићева.

Ипак, како каже, не жели да генерализује, јер је било и медицинских радника који су јој били подршка.

Вукотићева наглашава да је женама са већим инвалидитетом него што је њен још теже, јер на прегледе морају повести и персоналног асистента.

Када је остала у другом стању, како прича, највише ју је изненадила осуда управо особа са инвалидитетом, од којих није имала подршку.

- То показује колико су предрасуде дубоко укоријењене у нашем друштву. Било је наравно и добрих пријатеља, али генерално супруг и ја смо током трудноће били препуштени сами себи - рекла је Вукотићева.

Када се породила, бабица јој је, како каже, дошла само један дан на 15 минута, а надали су се да ће долазити бар седам дана.

- Срећом снашли смо се сами. Тешко, али успјели смо - поносно истиче.

Додала је да нису наишли ни на подршку градских власти када су затражили било какву помоћ, те да је хуманост показала једна приватна фирма која је омогућила њиховом дјетету да бесплатно похађа школу спорта.

- Стекла сам утисак да је у нашем друштву непожељно да особе са инвалидитетом имају дјецу. Али упркос свему, ми се боримо да нашој дјевојчици ништа не фали и да има дјетињство као и сва друга дјеца - казала је Вукотићева, додајући да јој је једино жао што живе у Заводу дистрофичара па окружење није идеално за дијете, јер у згради не живи ни једна породица са дјецом, с којом би њихова дјевојчица могла да се дружи.

Без обзира на стопостотну инвалидност изазвану артрогрипозом, која изазива теже оштећење зглобова руку и ногу, овој жени само небо је граница, што потврђују медаље и признање за најуспјешнијег спортисту у спорту за инвалидна лица које је добила 2017. године.

- И муж и ја смо спортисти, ја сам играла стони тенис, а муж се бави стрељаштвом. Сада немамо времена за тренинге, јер немамо помоћи у виду асистенције па ће спорт причекати нека боља времена - казала је Вукотићева.

Поражавајући подаци

Хелсиншки парламент грађана Бањалука издао је и публикацију под насловом “Приступ жена са инвалидитетом у БиХ сексуалном и репродуктивном здрављу и планирању родитељства - Анализа стања”. Ауторке су Јована Џевер, Вања Чолић, Маријана Соларевић и Јадранка Ружичић.

- Дошли смо до прилично поражавајућих података. Анкетирали смо жене са инвалидитетом и дошли до сазнања да су неке од њих први пут на преглед код гинеколога отишле тек по сазнању да су у другом стању - казала је Јована Џевер.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.