Алексић: Срби су први од словенских народа који се најраније помињу у писаним изворима

"Простор Добоја, територије Републике Српске, као и цијеле БиХ припада најранијим посведоченим областима српског народа. На примјер појам Босне помиње се у оквиру српских држава средином десетог века, у држави српског кнеза Часлава Клонимировића око 950. године", рекао је синоћ новинарима Алексић, који је и аутор књиге "Српске земље пре Немањића", гдје описује епоху српског раног средњег вијека, периода од 7. до 10. вијека.

Према његовим ријечима, тадашња Босна, која је обухватала област садашњег сарајевског, височког и зеничког поља била је само административна област у оквиру српских земаља, која чак није била ни гранична јер се помињу и друге српске жупе даље на западу. Алексић је истакао да се о Србима из те најраније средњовјековне епохе располаже ријетким подацима, али су ти подаци феноменални у поређењу са другим словенским народима.

"Једини детаљнији опис досељавања једног словенског племена, односно народа на одређену територију јесте управо опис досељавања Срба. Најранија сведочанства о присуству хришћанства међу Словенима уопште су међу Србима. Све су то чудесни подаци о којима наша наука до сада није знала у толикој мери", нагласио је Алексић. Он је навео да се, између осталог, према досадашњем учењу сматрало да су Срби примили хришћанство 863. године у вријеме Ћирила и Методија, међутим писана и археолошка истраживања указују да се то десило најмање стотињак година раније.

Алексић је указао на писане записе византијског цара Константина 7. Порфирогенита о сеоби, кретању и доласку Срба на ове просторе које, како је навео, потврђују и западни извори, односно у аналима франачког краљевства забиљежен је опис устанка покореног словенског кнеза Људевита на некадашњем античком географском простору провинције Доње Паноније који је, према запису, 822. године побјегао код Срба који држе велики дио тадашњег простора Далмације. Алексић је предочио и писмо папе Јована Седмог српском кнезу Мутимиру из 873. године којег упућује да своју црквену организацију подреди Панонској епископији на чијем челу је у то вријеме био свети Методије. Осим писаних извора, Алексић је указао и на археолошке налазе који успијевају надомјестити непознате историјске детаље и омогућавају реконструкцију некадашњег живота и цивилизацијских достигнућа српског народа.

Он је указао на касноантичке локалитете Батковић, Рача и Дворови на ширем подручју Бијељине, Мушићи код Вишеграда, Макљеновац код Добоја, Чобе код Маглаја. Према његовим ријечима, Срби су у оно вријеме имали снагу заједнице да одрже идентитет, а као прилог томе наводи франачки податак из 822. године да Срби имају градове и кнезове, односно имају управна сједишта са политичком структуром заједнице и континуитет династије.

Међу археолошким налазима издваја се утврђење у Могорјелу у долини ријеке Неретве у Херцеговини, за коју каже да датира из ранијег периода, а у којој су нађени предмети словенске керамике и франачаког оружја у словенској употреби. Алексић је рекао да се на локалитету Брезе у сарајевском пољу налази зграда управне намјене, односно владарска палата, за коју се првобитно мислило да је рановизантијска црква, а у којој су пронађене германске руне и чији камени украси и скулптуре потичу из 8. вијека и указују на политичку власт коју су у то вријеме на овом подручју имали Срби.

Он је истакао да ту претпоставку поткрепљује и околност да је свега стотињак метара од тог објекта пронађена монументална грађевина цркве Свети Срђ, која се, нажалост, истраживала само једно љето 1920. године, а која недостаје једном владарском комплексу. Исто тако у оближњем селу Дабравина ископана је црква са украсима из друге половине 8. вијека.

Алексић је указао и на локалитет Билмиште на подручју Зенице гдје су се налазили остаци цркве који су, нажалост, уништени. Алексић је као изузетним налаз из 8. вијека навео и крстионицу кнеза Вишеслава која је откривена јавности 1856. у Венецији, а која исто свједочи о високом културном домету Срба тог времена, и за коју каже да је у својој књизи доказао да је, супротно досадашњим тврдњама, треба везати за српског кнеза Вишеслава који је владао око 780. године. Алексић је указао на манипулације са културно-историјским насљеђем које се у околностима растућег глобализма своде само на локалне оквире, ризикујући при том да буду изложени критици научне јавности.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.