Зоран Ћургуз из Бањалуке један од ријетких соколара у БиХ
БАЊАЛУКА - Љубав према птицама родила се још од малих ногу и као клинац често сам маштао да ћу једног дана имати свог сокола. Сан се остварио, а овој дивљој грабљивици увијек сам се дивио због моћи којом плијени, због чега јој са правом припада титула краља висина.
Овим ријечима причу за “Глас Српске” започео је Зоран Ћургуз, бивши кошаркаш бањалучког Борца, који се соколарством бави већ десетак година, а осим тога узгаја и друге врсте птица.
- У самом почетку је било тешко доћи до свих информација јер се код нас скоро нико тиме не бави, али када сам ступио у контакт са већ искусним соколарима из иностранства, било ми је много лакше. Добијао сам информације од њих и учио све основе соколарења - рекао је Ћургуз.
Након неколико година одлучио се да окуша и у узгоју.
- Први пут на овим просторима, умјетним узгојем, лани сам успио добити младе јастребове кокошаре, који су иначе поријеклом из Русије - казао је Ћургуз.
Као што ништа у животу није лако, како каже, тако није и узгој птица.
- Соколи захтијевају доста пажње и морате их хранити скоро сваки дан, те им одржавати хигијену. Морају имати специјалне кавезе, што веће и прозрачније, да би имали додир са сунцем, како не би долазило до разних обољења - рекао је Ћургуз.
Објаснио је да су соколи веома импресивне и брзе птице, које достижу брзину од 300 километара на час у обрушавању на плијен.
Тренутно их има осам, а тренинзи трају онолико колико је птица спремна.
- Свака птица захтијева одређено вријеме за тренинг, неке брже схватају и уче, а неке спорије. Јастребу кокошару је потребно око мјесец дана обуке да би се могао винути у слободан лет - рекао је Ћургуз.
Када се птица обучи, прича, са њом се може ићи и у лов, те нема страхе да се неће вратити.
- Све птице грабљивице се тренирају на глад, јер оне кад су гладне онда се уче и оне слушају. Ако је сита, она неће ништа слушати - казао је Ћургуз, додајући да оне најчешће једу месо, попут једнодневних пилића, препилица и голубова.
Осим њега, каже, овим несвакидашњим хобијем бави се само неколико људи у БиХ.
- Ово је генерално скуп хоби. Потребно је набавити адекватну опрему, попут рукавица, пропратних везица за птице, вртилице, звона, уређај за праћење, а све је то много скупо, као и сама птица - рекао је Ћургуз. Подсјетио је да соколарство датира још од давних времена.
- Првобитно су људи који су живјели у племену соколе искориштавали да би дошли до хране. А данас је то хоби и престиж - казао је Ћургуз. Испричао је да је у историји међу бившим владарима било много соколара, а неки од њих је био цар Душан, те да је овај спорт развијен у земљама у окружењу.
- Арапи су ипак највећи “залуђеници” међу соколарима, те код њих соколи достижу цијену већу од 100.000 долара по комаду - рекао је Ћургуз.
Он објашњава да се птице грабљивице користе за биолошку заштиту.
- Сваки аеродром у Европи има соколарску службу која тјера остале птице са писте. Оне се у великим градовима користе за растјеривање врана, голубова и других птица, али и за заштиту пољопривредних парцела - навео је Ћургуз.
Велико платно
Зоран Ћургуз се Харисовим јастребом по имену Милица окушао се и на филмском платну, али и на даскама које живот значе.
Милица се, каже, нашла и филму “Школа на селу” са глумцем Душком Мазалицом, са којим је након одређеног времена “глумила” и у представи “Дервиш и смрт”.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
