Зора Марковић и у Скопљу створила свој Кочарим
РОГАТИЦА - Зора Марковић рођена у вишеградском селу Кочарим, у које се вратила након занимљивог, помало окрутног али некад и бајковитог животног пута, којим је прошла преко Сарајева, Ирака и Скопља, огњиште није заборављала гдје год се налазила па је тако и својој кафаници дала име по свом родном селу.
Ова 71-годишњакиња, која старост проводи под кровом Дома за старија лица “Сунце” у Рогатици, за “Глас Српске” прича да се у свијет отиснула након што је завршила основну школу у селу на југоисточним обронцима Сјемећа те након тога и гимназију у Вишеграду, прелазећи сваког радног дана по 12 километара у једном правцу.
- Била сам одличан ђак и од наставе нисам изостајала ни због зиме нити снијега, а знало га је бити по метар и више висине, али и кише и сунца. Одлично учење и однос према школи били су разлог што ме мој отац Милош, по занимању чувар шума, подржао и омогућио да наставим школовање. Заједно смо одабрали Педагошку академију у Сарајеву, смјер српско-хрватског језика и књижевности, кога сам апсолвирала, али стицајем околности никад нисам ни сата радила. Опила су ме свјетла великог града и ја остадох у Сарајеву - присјећа се она.
Умјесто међу дјецом и у учионици први посао био је чиновнички, у Привредној банци Сарајево на Маријин двору.
- У банци сам остала кратко и прешла у Правобранилаштво у општини Ново Сарајево, а онда у сарајевски Унион инвест и одлазак у печалбу, у Ирак гдје сам радила као библиотекарка за наше раднике. Мој рад у Ираку био је релативно кратак и онда назад у Сарајево, али овога пута у сарајевски “Шипад” из кога сам поново отишла на терен, овога пута у представништво у Македонији, гдје сам радила на уређењу ентеријера - препричава Зора свој животни пут.
По распаду бивше Југославије, распало се и представништво “Шипада” у Скопљу, а након што је остала без посла није се вратила у ратом захваћено Сарајево, него је остала у Скопљу.
- Под закуп сам узела неке просторије и почела се бавити угоститељством. Отворила сам кафаницу којој сам дала име мог родног села “Кочарим”, у којој сам ја била све и свја. У вријеме мог боравка у Скопљу ни у Македонији нису цвјетале руже па ни мојој кафаници. Над мојим угоститељством надвијали су се црни облаци и да не бих потпуно пропала одлучих да ставим кључ у браву и останем чиста образа. Затворила сам кафаницу и никоме нисам остала дужна ни денара - поносна је Зора.
Онда се уз нешто уштеђевине вратила у Републику Српску у родни Кочарим и у породичну кућу, коју је зуб времена био добро нагризао.
- Ране на кући сам донекле санирала и наставих живјети тамо одакле сам пошла након средњошколских дана. Чак сам формирала и мали врт у коме сам узгајала органско поврће. При томе сам имала велику подршку браће и сестре, који су давно напустили родно село и Вишеград - прича Зора.
И тако до 13. маја 2019. године када је незгодно пала и лакше повриједила кичму али се ипак, макар и успорено, могла кретати.
- Долази мој нови баксузан датум, 13. али овога пута у августу 2021. године. У кади сам се оклизнула и “докрајчила” кичму. Догурала сам до носила и инвалидских колица - вели Зора.
Након вишемјесечног лијечења у августу прошле године стигла је у Дом за старија лица у Рогатици.
- Иако сам била скоро непокретна примили су ме и захваљујући особљу ја сам поново проходала без инвалидске ходалице. Уз моју упорност, томе су допринијели и запослени у овој кући којима сам неизмјерно захвална. Уз њихову помоћ и подршку моје браће и сестре, који суфинансирају трошкове мог боравка у дому, ја поново ходам и радујем се животу у коме сам имала не само тешких, него и доста лијепих тренутака - каже Зора која је шест година била у браку с прваком драме Народног позоришта у Сарајеву Александром Сибиновићем.
Брак је трајао шест година, а дјеце нису имали.
- Када смо схватили да смо различите душе џентлменски смо се развели, 1982. године, али смо остали у добрим пријатељским односима. Ацо је, нажалост, у међувремену отишао на онај свијет - рекла је Зора.
Пјесма
Велика љубав Зоре Марковић била је музика и пјесма.
- Као солиста, и то с поносом истичем, пјевала сам у тадашњим културно-умјетничким друштвима “Миљенко Цвитковић” и “Слободан Принцип Сељо” у Сарајеву. Били су то незаборавни дани. Прије скоро 40 година пјевала сам и на Телевизији Сарајево и добила честитке за извођење мени веома драге пјесме “Димитрије, сине Митре”. За своју душу, а неријетко и за душу других, пјевала сам на излетима, сијелима и другим дружењима с пријатељима и познаницима, али и у мојој кафаници “Кочарим” - казује Зора.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
