Здравко и Гордана Ђукић из Српца пола вијека љубави крунисали књигом

Ово су ријечи Здравка и Гордане Ђукић из Српца, који су ових дана прославили златни пир, несвакидашњи јубилеј којим се може похвалити мало који брачни пар на овим просторима. Иако су везу започели још давне 1970. године, а окрунили је браком двије године касније, Ђукићи су се познавали још од младалачких дана. Зближили су се и заљубили радећи као професори у средњошколском центру у Српцу, гдје су заједно отишли у пензију.

- Знали смо се још из дјетињства и одрастали скупа у школи. Обоје смо уписали студије у Београду и по завршетку почели радити у србачкој гимназији. Наши родитељи су се такође познавали. Све нас је спојило, а понајвише искрена љубав која је брзо планула и било је нормално да се узмемо - рекла је Гордана, која је завршила Филолошки факултет на студијској групи Југословенска књижевност и српскохрватски језик.

Прве искрице плануле су на радној акцији у Ножичком. Друштвено-производни рад био је обавеза у средњим школама некадашње Југославије, а Здравко и Гордана су били међу акцијашима који су тог дана брали кукуруз.

- Од раног јутра смо били на њиви. У десет сати је био доручак и тада сам схватио да су га сви понијели осим мене, а био сам гладан. Моја тадашња колегиница, а сада супруга Гордана,  осмијехнула се и рекла да не бринем јер ћу доручковати с њом. И како смо тада доручковали заједно, тако то радимо и данас, више од пола вијека - казао је Здравко, који је завршио студије математике на београдском Природно-математичком факултету.

Стекли су бројну породицу, сина Владимира и кћерку Татјану, који су обоје академски грађани, и четворо унучади, Вука, Сару, Исидору и Марију.

Искрену љубав овјековјечили су на неуобичајен начин. Педесету годишњицу везе обиљежили су 2020. године књигом “Из дневника једног професора”, коју је написала Гордана, пренијевши на странице папира Здравкове истините догодовштине од дјечачких до пензионерских дана, док су златни пир дочекали другом заједничком књигом “Ко смо ми”, у којој је описано њихово поријекло и препричане Горданине родитељске приче.

- У мени се дуго рађала идеја да нешто овако напишем, а за вријеме пандемије вируса корона, када смо били затворени у кући, ријешила сам да то и реализујем, што је Здравко подржао. Он је причао, а ја сам слушала и биљежила и тако је настала наша прва књига са 37 кратких прича, препуна илустрација које је нацртала унука Сара. Књигу нисмо промовисали због епидемиолошке ситуације, а другу смо објавили ових дана и подијелили је породици и пријатељима на прослави нашег јубилеја 1. маја. Када се све мало смири, планирамо да их обје промовишемо - каже Гордана.

Она је прије шест година написала свој књижевни првенац “Небо пуно бисера”, у којем је сабрала 39 најбољих литерарних радова својих ученика. Здравко се такође окушао као аутор, објавивши прије три године приручник из математике за прве разреде средњих школа, а за петнаестак дана ће из штампе изаћи и приручник за друге разреде.

- У првој заједничкој књизи сам, између осталог, причао разне математичке догодовштине, попут оних како ме је учитељица Брана Глумац, као првачића, испитивала таблицу множења пред ђацима из трећег разреда. Они је нису знали, а ја јесам и већ је тада рекла да бих могао бити добар математичар, иако ми је у четвртом разреду закључила четворку из математике, због чега сам био јако тужан. Касније сам у разреду био најбољи из математике, па ми је учитељица признала да је та четворка можда била грешка - рекао је Здравко.

Иако су већ дуже од једне деценије у пензији, обоје потврђују да једном када постанете професор, то остајете читавог живота.

- Увијек нешто читамо и истражујемо и покушавамо бити у корак са временом и новим технологијама. Здравко је ових година био доста окупиран својим књигама математичких задатака, а ја сам радила на својим књижевним радовима, писала рецензије за књиге колега писаца и била ангажована као један од коаутора на изради србачке монографије. Радимо и стварамо баш онако као кад смо били млади, а искрено, тако се и осјећамо - каже Гордана.

Признања

Гордана од 2008. године обавља функцију предсједника Општинског одбора србачке “Просвјете”. За допринос у области образовања и културе добила је Захвалницу општине Србац, а Здравко је након одласка у пензију награђен највишим признањем, Повељом општине Србац. Он је врстан шахиста и мајсторски кандидат, а остаће упамћено да је 10. априла 1969. године, као студент, побиједио у симултанки у Београду славног Виктора Корчноја, тада трећег шахисту свијета.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.