Вриједни сјекачи из Рогатице стабла обарају као шибице
Рогатица - Шумско газдинство "Сјемећ" дичи се својим сјекачима, а међу њима су и Маринко Балчаковић и Драшко Чолић, који не знајући за умор и временске неприлике моторну пилу и сјекиру не испуштају из руке.
- Сјекачи су подијељени по партијама, али не политичким. Једну од њих у нашој радној јединци чине Маринко, моториста-сјекач и Драшко, његов помоћник са сјекиром. Према нормама, једна партија требало би дневно да посијече и уреди по 14 кубика дрвета. Њих двојица у просјеку сијеку више од 25 кубика, а било је дана и терена када су сјекли и од 35 до 40 кубика - прича руководилац Радне јединице "Деветак" Небојша Шубара.
Иза доброг радног учинка стоји и добра зарада.
- Било је мјесеци када су ова два најсјекача носили кући и до 1.800 марака, укључујући минули рад и топли оброк - додаје Шубара.
Маринка и Драшка затекли смо дубоко у шумама Деветака, које су од сједишта радне јединице удаљене више од десет километара. О каквом се локалитету ради најбоље говори његово име - Сурдук.
Свуда стољетна стабла оморике и јелике. Између њих покоја буква чија ширина на пању прелази 100 центиметара и од којих се не види небо. Моторка у Маринковим рукама не мирује. Уз традиционално, сјекачима добро познато "вардеј", сијече се и уређује једно по једно стабло. И тако до паузе за доручак.
Из Маринкове торбе, која се и љети и зими налази испод импровизованог шатора који служи и за заштиту од кише и невремена, израњају хљеб, парче сланине, еурокрем и чоколадно млијеко. За десерт је грозд-два грожђа, а ту је и обавезна кесица "бронхи" бомбона и мала "кока-кола".
Њом, умјесто ракије, гасим жеђ, почиње причу о свом радном и сјекачком путу Маринко.
- По занимању сам угоститељ. Рођен сам у селу Блажујевићи, па сам углавном радио на Борикама. Иако сам имао малу плату, конобарисао сам више од 18 година, односно до почетка посљедњег рата у коме сам, као војник Војске Републике Српске, био од првог до посљедњег дана - говори 58-годишњи Маринко.
Након рата, наставља причу, неколико година радио је у графичком предузећу, а међу сјекаче "Сјемећа" дошао је 2001. године. Иако ради у једној од најтежих професија, Балчаковић је задовољан.
- Ту сам, ево, и данас, уз кајање што и раније нисам дошао. У послу сјекача нашао сам себе и остаћу овдје док ме здравља буде служило, односно док ме старост не отјера у пензију - истиче Маринко.
Он и његов помоћних Драшко, како кажу њихови шефови, не знају за умор. Не сметају им сунце, киша, снијег ни мраз. Не знају ни за боловање, а уз славу остају само један дан.
Моторна пила у Маринковим рукама изгледа као перо, било да се ради о обарању стабла, кресању грана, кројењу трупаца. Искуство је ту и зато рад његове моторке подсјећа на пјесму.
- Неријетко омиљеном пјесмом је прати и њен руковалац - додаје Драшко, искусан сјекач који сјекиру попушта само кад рукама прави шумски ред од одсјечених грана и огуљене коре од пања.
Домаћинства
Маринко не сијече дрва само у фирми. Он је у рогатичком крају најтраженији за резање дрва у домаћинствима.
Како рече, годишње испила најмање 1.000 кубних метара дрва за огрев. Толико је тражен да га поједини чекају и по 15 дана да им обави тај посао.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
