Возач рекордер: Српско-хрватску границу пређе 24 пута дневно
“Добар дан, ваш пасош, молим” и “добар дан, вашу путовницу, молим”. И тако 48 пута на дан, практично свакодневно, на граничним прелазима између Хрватске и Србије, Бачка Паланка - Илок те Илок - Нештин, 63-годишњег Фрању Цара, возача компаније Дунавпревоз из Бачке Паланке, поздрављају и дочекују гранични полицајци с обје стране границе.
Та два прелаза удаљена само четири километра један од другог, а Фрањо Царо по овој свакодневици је вјероватно један од свјетских рекордера.
Наиме, није познат нити један сличан случај да човјек мора 24 пута на дан прелазити границу између двију држава и 48 пута дневно пролазити поступак граничне контроле.
То је резултат чињенице да Хрватска и Србија већ 28 година живе раздружено, свака у својим границама, које су, пак, тако скројене да у конкретном случају мјештани српских села Нештин и Визић, која су у саставу општине Бачка Паланка, немају нити један путни правац или мост преко Дунава који би их без напуштања Србије довео директно у Бачку Паланку.
За границу између Хрватске и Србије одређена је средина Дунава, а како су сремска села Нештин и Визић на десној обали Дунава, уз саму хрватску границу, једини друмски пут који их спаја с Бачком Паланком је онај преко Хрватске, односно преко моста Илок - Бачка Паланка. И тако, кад год иду у Паланку, морају проћи четири километра кроз Хрватску, односно Европску унију. У вријеме заједничке државе то није био никакав проблем, али данас јест итекако.
“Већ три године возим ову линију и некако сам се саживио с њом, једино што морам често мијењати пасош. Овај који имам сада, већ ми је трећи”, смије се Царо који је посљедњих седам година у пензији, али како пријевозници у Србији муку муче с возачима, који попут њихових хрватских колега одлазе у иностранство трбухом за крухом, тако је и Дунавпревоз, компанија из које је Фрањо отишао у пензију, морао посегнути за хонорарним возачима.
“Нема возача па морамо возити и ми пензионери. Али, кажем, мени то није проблем. А ова ситуација, шта да вам кажем, да је нормално није, али друкчије не може. Не знам постоји ли сличан случај у свијету, но овај наш је свакако специфичан”, рекао је Царо, а онда нам отприлике описао како изгледа један његов радни дан.
“Ујутро крећем у 5, јер је то прва линија према Визићу и она увијек траје најкраће, тамо и назад око сат и 15 минута. Остале знају потрајати и дуже од сат и пол времена. То вам је укупно 32 километра. Дођем на границу, покупим пасоше или, како ви кажете, путовнице пунољетних особа и предам их полицији, они их скенирају, а наши на српској страни обавезно лупе и печат. Ваши у Хрватској не лупају печате. И тако 48 пута на дан кад је школска година, а кад су љетни празници, онда возим четири пута дневно, па су то 32 контроле на дан. Пасош сам досад морао мијењати два пута јер у њему више није било мјеста за печате, а сада сам га промијенио и трећи јер ми се од честог скенирања преполовио на два дијела. А што ћу? Ризик посла”, опет се смије искусни возач иза којег је у 43 година стажа на путу више од четири милиона пређених километара.
“Најдаље што сам ишао било је у Алма Ату у Казахстану. Тамо и назад возио сам 29 дана. Било је лијепо и занимљиво цијели радни вијек, било је и ружних ствари, али памтим само оне лијепе”, кратко се осврнуо на возачку историју, а онда се вратио у садашњост. Ову ситуацију која му се догађа на границама не сматра ружном.
“Нема ту ништа ружно, нити је то нека превелика филозофија. Ситуација је таква каква јест. Навикао сам на то, смирених сам живаца и онда нема проблема. Другог пута нема, јер нема моста у Србији преко Дунава који би спојио Паланку с Нештином и Визићем. То је тако, јер друкчије засад не може бити, а полицајци и цариници с обје стране границе су предивни. То су све људи пуни разумијевања и за нас и за путнике па нас често, кад виде да долазим и ако је гужва, позову и да дођемо преко реда како бисмо поштовали возни ред, а поготово да дјеца не закасне у школу. Има их сада 47, од којих су 35 основношколци, а 12 средњошколци. Њима пасоше и не прегледавају. Само пунољетним особама. Ма, људи који раде на граничним прелазима стварно су супер”, хвали Фрањо контролоре с којима је развио одличан однос.
“Па, зашто не бих? Сви смо ми људи. Они исто тамо морају одрадити своју смјену па им често помогнем тако да им, кад ме замоле, купим у Паланци ћевапе, сок, воду, мунцхмаллоњ”, рекао је за крај јунак приче с границе.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
