Византијски стил сликања његују монахиње у Вардишту код Вишеграда: Икона - прозор у небо
Иконописац није обичан сликар, он у својој души, поред умјетничког талента, носи и промисао Божију да ствара и слика и да иза себе у овоземаљском животу остави богоугодна дјела и неизбрисив траг, како у кућама вјерника, тако и у православним светињама.
Почиње овако причу игуманија манастира Вазнесења Господњег у Вардишту Јефимија Стјепић. Иконописачку школу завршила је у манастиру Каменац код Груже у Србији, гдје се и замонашила. Каже да треба доста молитве, труда и упорности да се изобрази икона која ће бити прозор у небо и пред чијим ће ликом свеца на њој вјерници осјетити снагу Божије моћи, благости и чистоте.
- Монахиња Исидора и ја иконе радимо у византијском стилу бојама од природних пигмената које се растварају у жуманцу. Обично ликове светаца и призоре из духовног живота сликамо на 24-каратној подлози - објашњава монахиња Јефимија.
Осим славских икона које су најтраженије, монахиње из вардишког манастира до сада су иконографисале и три иконостаса. Њихов труд и даноноћни рад види се на иконостасима у двије цркве на Сокоцу и једној у селу Бранковићи код Рогатице.
- У току је сликање икона за иконостас храма посвећеног Светом Јовану Претечи у селу Јасик код Сокоца, који је задужбина породице Пандуревић из тог мјеста - додаје игуманија Јефимија.
Монахиње причају да иконописање захтијева и стално усавршавање и учење током цијелог живота.
- Док се нисам замонашила, нисам осјећала никакву љубав према умјетности, осим мог пословичног и прецизног рада на било ком задатку на коме се нађем. Молећи се пред олтаром у моју свијест су се дубоко урезали ликови светаца, њихове очи и снага која из њих зрачи. То ме и опредијелило да почнем да се бавим иконописањем - каже монахиња Јефимија.
Много је икона уз мирис тамјана, молитву и свијеће створено у манастиру Вазнесења Господњег. Иконописачка радионица постала је позната на овим просторима и у Дабробосанској епархији.
- Храм у Вардишту, чија је градња почела 1991. године уз ангажовање вјерника и свештеника Милосава Видаковића, 2006. је благословом блаженопочившег митрополита Николаја постао први женски манастир у Митрополији дабробосанској - прича монахиња Исидора и додаје да је за то вријеме изграђен и манастирски конак.
Само двије монахиње у манастиру у Вардишту урадиле су за кратко вријеме много тога на изградњи инфраструктуре у порти. Опремљене су најнеопходније просторије у конаку, келије за монахиње, уведено гријање, а у плану је наставак радова.
- Упоредо са овим уз помоћ Борачке организације Вишеграда изградили смо мали објекат поред цркве којим смо заштитили спомен-плочу погинулим борцима Отаџбинског рата из овог краја и уједно добили простор за продавницу свијећа - присјетила се монахиња Исидора.
Од ње смо чули и занимљиву причу о покојном архимандриту Јустину Тасићу, дугогодишњем игуману манастира Високи Дечани и Савина код Херцег Новог.
- Јустин Тасић је рођен у селу Мацуте, недалеко од Вардишта, гдје му се дјед из села Бијеле призетио. Његов брат Драгољуб дуго година је био једини становник овог села. Причао нам је, кад је долазио у манастир, да је његов брат, као монах, кад би му пошао у госте, обавезно застајкивао на овом мјесту, крстио се и молио Богу. Као да је знао да ће овдје бити изграђена црква - испричала је монахиња Исидора.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
