Велемир Деспетовић, један од најстаријих Рогатичана, за “Глас”: За килограм брашна радило се цијели дан

Велемир, који је рођен као друго по реду од осморо дјеце од оца Рада и мајке Јованке, земљорадника из села Букрићи између Рогатице и Гучева, ових дана ушао је у 96-ту годину, прилично мукотрпног, али и занимљивог сељачко-радничког живота.

- Сама чињеница да су моји родитељи имали осморо дјеце, а приходе остваривали од обрађивања малог грунта земље и нешто стоке, доказ је да се живјело тешко и од данас до сутра - почео је своју животну причу чика Велемир.

Ипак, како каже, захваљујући марљивом раду родитеља, који су били вриједни, јаки и сналажљиви породица није оскудијевала ни у чему.

- Имали смо своју кућу, краве, волове и увијек нешто оваца, али да би се преживјело радило се и дању и ноћу - присјећа се за “Глас” старина кога здравље и памет још увијек добро служе.

Миран живот прекинуо је Други свјетски рат из кога су уз много перипетија и доста среће сви преживјели.

- Изашли смо голи и боси, без куће и осталог потребног за иоле нормалан живот, посебно наше бројне породице. То је био и разлог да смо и ми иако још дјеца, морали рано почети нешто привређивати. Сјећам се, мој млађи брат Будимир и ја смо у избјеглиштву, на подручју Рудог, радили по цијели дан за по килограм брашна од кукуруза. Отац и мајка радили су за по два килограма овог брашна само да би нас прехранили - прича Велемир.

Када су се послије ослобођења вратили у Букриће затекли су девастирано имање па се као најстарији син морао негдје запослити иако је имао тек 17 година.

- Било је то 1946. године. Примили су ме у тадашњи “Расадник” у Рогатици који је припремао терен и нове саднице за дизање воћњака на подручју тадашњег рогатичког среза и шире. Ту сам остао до одласка на одслужење војног рока у ЈНА. Служио сам три године у Словенији и из војске дошао као резервни водник - вели овај Рогатичанин.

По доласку кући, са репутацијом доброг војника врата су му била широм отворена па је убрзо након вишемјесечног курса стекао диплому квалификованог зидара и одмах добио посао у тадашњој Комуналној управи у Рогатици.

- Прво моје ватрено крштење као мајстора зидара било је на изградњи задружног дома у Гучеву. Градио сам и пут до задружног дома у Гучеву, пут до Закома, Пашић кула - Козићи и других објеката у Рогатици. Временом моја група грађевинара при Комуналној управи ојачала је дотле да је од ње формирано посебно предузеће коме је дато име “Стандард”. Дошли су нови радници, управа, техничари и инжењери, али и нови послови. Грађена је Рогатица уздуж, попријеко и у висину, јер је добила и прве вишеспратнице - присјећа се Велемир.

Прешли су и границу општине. Градили су у Хан Пијеску од прве пијаце до вишеспратница и неких других комуналних објеката.

Једно вријеме радио је на пословима одржавања пута Рогатица - Закомо да би се поново вратио у “Стандард” у коме је, као инвалид рада 1984, након 39 година радног стажа и пензионисан.

По том основу данас, каже, “ужива” пензију од 563 марке.

- Било би боље да имам више, јер би на тај начин помогао мом сину Мићи и његовој породици која се о мени даноноћно брине у овим позним годинама. Није то ни лако. Јер ја сам стар и болешљив, ноге ме јако боле и тешко корачам - каже Велемир, који је са супругом Јованком, која је преминула 2000. године, осим сина Миће стекао и двије кћерке Миланку и Миленку.

Оно што му тешко пада јесте чињеница да је све мање људи његове генерације са којима би, како каже, могао да људски и са разумијевањем поприча.

Омладински рад

Оно чиме се Велемир Деспетовић посебно дичи јесте његов добровољни омладински рад. Био је учесник на ОРА на изградњи пруге Шамац - Сарајево и аутопута  Београд - Загреб, у Липовици код Шида, и са обје акције долазио са значком “ударник”. Градио је и бродоградилиште у Сплиту, одакле је уз ударничку значку донио и прелазну заставицу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.