Успомене окупиле бивше комшије ламеле 11 у Котор Варошу
КОТОР ВАРОШ - Пораст броја заражених вирусом корона није спријечио бивше и садашње станаре стамбене зграде број 11 у улици Радомира Путника у Котор Варошу да организују несвакидашње дружење испред ламеле 11, у коју се већина њих уселила сада већ прилично давне 1985. године.
У згради са 36 станова данас живи више од половине нових станара, док је већина оних из “прве поставе” своје мјесто под сунцем нашла на некој другој адреси. Неки од њих данас су љекари, политичари, привредници, полицајци, свештеници, а све их вежу године заједничког живота под истим кровом.
Идеја да се окупе и евоцирају бројне успомене потекла је од једне од тренутно најстаријих станара и учитељице у пензији Боје Поповић. Поред ње, главну улогу у организацији дружења имала је Сњежана Петровић, која са мужем и дјецом данас живи у стану у који се са својим родитељима уселила када је имала само три године, а све је урађено уз подршку предсједника Управног одбора Заједнице етажних власника ове зграде Југослава Миљановића, који је ту функцију заслужио иако се у зграду доселио много година након првих станара.
Боја Поповић каже да се идеја о окупљању старих станара јавила прије двадесетак дана када су испред зграде бетонирали и правили сто и клупе за сједење.
- Морам признати да је идеју у ствари дао свештеник Миладин Митровић, који живи и службује у Бањалуци, а чији родитељи и даље живе у стану у који су се уселили 1985. године. Он је то споменуо приликом једног доласка код родитеља, а када смо правили сто испред зграде, предложила сам да организујемо дружење и сви су то прихватили. Нажалост, Миладин је био спријечен и није нам се придружио, али се зато окупило педесетак наших, углавном бивших, али и садашњих драгих комшија - каже Боја.
Она додаје да је дружење протекло у веселој атмосфери, уз иће и пиће, истичући да су се преко друштвених мрежа јавили бројни бивши станари ламеле 11, који су расути широм свијета.
- Моја кћерка Адријана живи у Аустрији и због вируса корона није могла да дође, а у сличној ситуацији било је још неколико бивших станара. Ипак, окупило нас се таман довољно да не прекршимо епидемиолошке прописе и било је заиста ведро и весело, јер смо се присјетили неких ранијих и љепших времена - каже Боја.
Сњежана Петровић, која се на окупљању трудила да никоме ништа не фали, каже да се као тада трогодишња дјевојчица не сјећа најбоље када се са покојним родитељима Момиром и Надом уселила у зграду. Она ипак каже да се током дружења са бившим комшијама присјетила неких тренутака из раног дјетињства, али и ратних година, када се вријеме због недостатка струје углавном проводило испред зграде.
- У том ратном вихору зграду су напустиле и неке наше драге комшије и пријатељи из вртића и школе. Многи од њих су преко друштвених мрежа поздравили идеју да се састанемо, али су због овог вируса били спријечени да дођу. Надамо се да ће пандемија проћи и да ћемо од овог нашег окупљања направити један традиционалан догађај - каже Сњежана.
Она додаје да су у знак сјећања на преминуле станаре у недјељу послије дружења отишли на гробље и запалили свијеће за њихову душу.
Жал
Више од тридесет година у ламели 11 станују и Саво и Грозда Радмановић. Саво се са сјетом присјећа неких бивших комшија, а поготово оних који су напустили овај свијет, међу којима издваја свог великог пријатеља Ђорђу Нарића.
- Послије његове смрти ова зграда за мене више није иста, иако су се доселиле бројне нове и дивне комшије. Ми стари станари и даље жалимо за оним временима зато што смо били млађи и све нам је било љепше и лакше. Ово дружење нам је пробудило успомене и надам се да ћемо се окупљати сваке године - каже Радмановић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
