Уговорени брак Манојлу Бартули из Рогатице донио деценије среће

Док и много млађи од њега хладне дане проводе у кућама, Бартула не пропушта шетњу јер, како каже, мора се надисати ваздуха, "напунити батерије" и са пријатељима попити кафу. Његови суграђани кажу да је ријеч о човјеку који је "жива енциклопедија" и од којег се може много научити.

Сјећање га веома добро служи иако ће 14. марта навршити 87 година и, како каже, на корак се приближити разбијању десете "банке" свог занимљивог, али и тешког живота.

Упркос томе, сачувао је виталност и младалачки дух, због чега многи суграђани радо слушају приче и анегдоте овог старине, посебно о његовом родном селу Барник у Сокоцу. Радо се присјећа и рогатичког села Гуждељи и давне 1949. када је овдје упознао своју животну сапутницу. Та прича млађим генерацијама звучи невјероватно, зато га често наговарају да им бесједи о својим момачким данима.

- Нисам се ја оженио. Оженио ме је мој отац Милош. Био сам момчић, тек у 19. години, а већ сам увелико учествовао у омладинским радним акцијама. Градио сам аутопут Београд - Загреб, био у руднику угља "Какањ", градио Жељезару Илијаш, шумску пругу у Олову, сјекао шуму и био учесник више локалних акција - прича Бартула.

Међутим, његов отац није увијек подржавао то што му је син често одсутан, па је смислио план како да га задржи у кући.

- Оцу је то било много и да би ме "савио" код куће, одлучио је да се оженим. И дјевојку ми је нашао. Кћерку његовог пријатеља Јована Ковачевића. Они су то договорили иако се цура и ја никада раније нисмо видјели - присјећа се Бартула.

Не говорећи ником ништа убрзо се упутио у Гуждеље.

- Када сам видио "моју" изабраницу, нисам могао да вјерујем својим очима. Била је старија од мене, за главу виша и  десетак килограма тежа. Помислио сам да је она "брдо од дјевојке", а ја штиглић, ни шездесетак килограма. Одлучио сам да од моје женидбе нема ништа. То сам и оцу казао, а он се само насмијао и за два, три дана са једним рођаком испросио ту дјевојку. Неда јој је било име - прича старина.

Ипак, упркос разликама, њена љепота, скромност и благи осмијех му нису излазили из главе.

- Убрзо је била и свадба. Саставили су двије по узрасту различите особе. Моја Неда кршна Ковачевићка, а ја "метар и жилет". Ипак, изгледа да нису погријешили јер смо брзо добили нашег првенца Јована, а касније још сина Зорана и кћерке Јованку и Милку. Да нисмо изродили толико дјеце, "злобници" би ми свашта пребацивали, али ми смо им показали да је љубав јача од препрека - каже смјешкајући се.

Посебно је поносан на своје потомке, има шесторо унучади и десеторо праунука. Цијели живот провео је као земљорадник и увијек био међу првим домаћинима у селу и околини.

- У томе сам имао пуну подршку моје супруге Неде. Била ми је десна и лијева рука и подршка у сваком послу, али ме је послије 62 године заједничког живота, на моју несрећу, заувијек напустила прије шест година - прозборио је.

Због тежине самачког живота морао је напустити родни Барник, али успомене на деценије брачне среће не блиједе. Идући за дјецом стигао је у Рогатицу, близу кћерки које га свакодневно обилазе, спремају да једе и брину о њему.

Старина је поносан и на синове Јована, официра ЈНА и познатог команданта ВРС, и Зорана, који је бизнисмен на Сокоцу. Поручује да је породица једина права животна радост, а које нема без разумијевања животних сапутника.

  Здравље

Манојло Бартула каже да би се међу рецептима за дуговјечност могао наћи савјет да треба "ударити бригу на весеље" и да се човјек никада не смије предавати.

- Здравље ме, хвала Богу, још служи. Сам се умијем, обријем и окупам, наложим ватру, скувам кафу. Имам нешто своје пензије коју сам зарадио као удружени пољопривредник. Остало дотурају дјеца и ја сам задовољан - рекао је Бартула.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.