Старица Мара Шалић из Закома код Рогатице на корак до слободе гледала смрти у очи
Рогатица - Преживјети покољ око 6.000 људи многи би сматрали чудом или невјероватном срећом, али не и бака Мара Шалић (92) из рогатичког села Закомо, коју већ седам и по деценија прогањају слике побијене родбине, комшија, углавном жена и дјеце.
Сјећања на прољеће ратне 1942. годину не блиједе, као ни страх од до зуба наоружаних припадника злогласне "Црне легије", који су уз помоћ муслимана убијали све пред собом. Старица се често присјећа и непрегледних збјегова Срба који су у потрази за слободом жељели да се дочепају друге обале ријеке Дрине и спаса у Србији. Многи нису успјели, па су поубијани у селима Милошевићи и Стари Брод.
- Увијек се најежим од страха и сузе ми пођу кад се сјетим тих догађаја - почиње своју трагичну животну причу.
Према матичним књигама, додаје она, рођена је 10. октобра 1925. године, али старица ипак мисли да је нешто старија и да је ратне 1942. имала најмање двадесетак година.
- По причању старих спремала се најезда усташа. Мјештани су пошли у избјеглиштво према Дрини. Упрегли смо волове, натоварили коње, а свако чељаде носило је више него што је могло и кренуло се на пут у непознато - казала је Шалићева.
У непрегледној избјегличкој колони углавном су били старци, жене и дјеца. Споро су се кретали да би негдје пред Вишеградом чули вијест да се ту не може прећи Дрина.
- Упућени смо према Старом Броду, гдје ће се наводно скелом и чамцима моћи прећи на десну обалу. Ходали смо и ноћу и стигли до Милошевића који су били пуни народа - каже она.
Ту су остали седам дана чекајући да пређу ријеку. Међутим, кад су били на корак до слободе на Дрину су стигли њихови џелати.
- Настао је пакао. Људи у црним униформама клали су мјештане, дјевојке и младе жене силовали. Ужас од кога ми се и данас диже свака влас на глави. Гледала сам како ријека носи заклане мјештане и групе дјевојака и млађих жена, које су држећи се за руке скакале у набујалу Дрину бјежећи од силовања и друге тортуре усташа - казала је Шалићева.
Она и њена породица су се данима крили гдје год су нашли згодно мјесто. Пошто нису могли да пређу ријеку одлучили су да се врате на своје огњиште, па шта буде.
- Вратили смо се једним колима која са вукли волови уз велике тешкоће, јер им је због оштрог камења из папака лила крв па смо им обували вунене чарапе - присјећа се она.
Враћајући се кући уморни и изгладњели већ из даљине угледали су да се нешто креће око њиховог имања.
- Нисмо могли вјеровати када смо прилазећи кући нашли нашу кобилу коју смо морали пустити - каже Шалићева.
Додаје да се кобила из шума Сјемећа прелазећи велику раздаљину и лутајући више од 15 дана сама вратила кући.
Животна радост
Мара Шалић прича да су јој највећа радост њени потомци.
- Са мојим Вујадином, који је био велики домаћин и мајстор многих заната, изродила сам петоро дјеце. Мој покојни муж и ја смо се трудили да их учимо поштењу и изведемо на прави пут. Сада имам 13 унучади и 21 праунуче и они су моје највеће богатство - каже старица.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
