Станко Вуковић врхунски произвођач кромпира у Рогатици: Од нуле до награде

Станко (63) у Рогатицу је дошао током егзодуса Срба из Сарајева 1995. године. Као и доста других Срба из околине Сарајева, и Станко је до почетка посљедњег рата радио као индустријски радник у сарајевском “Претису”.

Оставио је родно село Стублине у општини Илијаш и скућио се са својом животном сапутницом Надом у сарајевском насељу Кромољ, гдје је купио парче земље и са братом Радославом изградио породичну кућу, али су чврсто остали везани са очевином у родном селу у коме су, како рече, боравили од Ђурђевдана до Митровдана.

Посљедњи рат све је то прекинуо и Станко се бјежећи из Сарајева и тражећи мјесто под сунцем са породицом, у којој су уз супругу и двоје дјеце били и његови отац и мајка, нашао у Рогатици. Носталгија за селом опредијелила га је да се настани у Букрићима код Рогатице, гдје је имао прилику да се помало бави и пољопривредом, јер је потицао из такве породице.

- Уселили смо се у једну напуштену девастирану викендицу са нешто окућнице са које смо допуњавали наш породични буџет. Временом, односно послије скоро 10 година, замијенио сам кућу у Сарајеву за ову у којој сада живимо, у Рогатици, а брат је отишао у Вишеград. Тражећи рјешење за бољи живот, без шансе за било какво запослење, супруга и ја, иако без неког већег искуства, нашли смо се у производњи кромпира - прича Станко.

Оно мало што су, каже, радили у Стублинама било је незнатно и за властите потребе и нису пуно знали о новим сортама, а да се не говори о трактору, сијачици кромпира и сличним машинама.

- Мој деби у озбиљнијој производњи кромпира био је у прољеће 2012. године. За то највеће заслуге има мој комшија и искусни пољопривредник Мирослав Оловић захваљујући којем сам на Сјеверску узео у закуп једну њиву и тако је почело - вели Станко.

Прва година донијела је добар род.

- И ја упливах у те воде. Из године у годину расле су сјетвене површине и количина добијеног кромпира, да бих дошао до овогодишњих скоро 50 дунума засијаних кромпиром уз, и поред лоше године, очекиваних више од 70 тона кромпира за јело, али овога пута и из моје Висојевице, гдје кромпир, по мојој процјени, није нимало лошији од боричког који је надалеко познат - поносно прича Славко.

Уз то данас, наглашава, у производњу кромпира улазе са два трактора, фрезом, сијачицом кромпира, прскалицом за прихрану и против корова и осталом опремом која прати савремену производњу кромпира. Ту су и теретно возило и комби за превоз до складишта и купаца, углавном на Јахорину и Источно Сарајево те Сарајево, гдје пласирају већину производа.

- Ја и мој син Немања, који ми је у свему десна рука, у обавези смо да што прије ријешимо питање трајнијег и савременијег складишта за кромпир током зиме. Садашњи импровизовани магацин није перспективно рјешење, а ми се надамо да ћемо се још бавити овом врстом пољопривредне производње, поготово што нам расте породица. Моја унука Дуња има 10 година, Вања осам, а миљеница породице Милена пет година, а ту су и кћерка Јована и зет Драган Бартула са њихове двије кћерке и сином, који живе у Бијељини, а увијек дођу да нам помогну у раду, посебно у сезони вађења кромпира, а тада је и најважније - казује Станко.

Потврду квалитета кромпира Вуковићи су добили и на недавно одржаној 57. регионалној изложби пољопривредних производа у Рогатици, гдје су међу 35 излагача меркантилног кромпира понијели једну од двије друге награде.

Радост због тог поносног чина Станко је подијелио са унукама Дуњом, Вањом и најмлађом Миленом.

Очекивања

Станко Вуковић задовољно трља руке и поред нешто скромнијег рода. Судећи према тренутном стању на тржишту, очекује да ће у наредном периоду цијена кромпира за јело бити бар толика да покрије трошкове производње који су све већи, али и да произвођачима нешто остане.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.