Српско село Велики Радић под Грмечом ушушкано
БОСАНСКА КРУПА- Седамдесеттрогодишњи Душан Ђукић, повратник у српско село Велики Радић у срцу Грмеча, а надомак Босанске Крупе, прича да је у селу прије рата живјело 600 становника, док их данас тек 80, већином старијих.
Старина Ђукић за Срну прича да је живот у Великом Радићу некада био лијеп, сељани су се бавили пољопривредом и сточарством.
Живот у срцу Грмеча
Рат је учинио своје, али и данас је у овом малом селу у срцу планине Грмеч живот лијеп.
"Село има цркву, амбуланту, градску воду, подручну школу, трговину. У селу има и пилана на којој је посао нашло око стотињак радника, али повратника је сваке године све мање. Мало је оних који се враћају, а старији умиру", вели Ђукић, док испред куће сједи у друштву дјеце и унучића који су из Новог Сада дошли да посјете баку и дједа.
Прије неколико година са супругом Марицом одлучио је да Нови Сад замијени за парче земље испод краљишке љепотице планине Грмеч.
"Суживот овдје влада, повратници имају добру сарадњу са локалном власти у Босанској Крупи. Обилазе ме моји пријатељи и радне колеге. Засједнемо, па се присјећамо како се некада живјело у лијепој Крупи на Уни", казује Ђукић.
Жеља за повратком јача од свих недаћа
Посљедњи рат је учинио своје, али жеља за повратком била је јача од свих недаћа. Ђукићи су саградили све из темеља, а пензионерске дане проводе бавећи се пољопривредом и пчеларством.
"Када смо тих радних година морали отићи са својих огњишта било је болно, не волим ни причати о томе и дирати ране", прича Ђукић са неком тугом у гласу.
Подрхти глас на дирање још незацијељених рана, али и сјећања на нека љепша прошла времена.
"Некада је село имало преко 600 становника, данас тек 80. Подручну школу похађа око 25 ђака из Великог и Малог Радића и осталих села испод Грмеча", истакао је Ђукић.
Ипак, каже он, радује га чињеница што најмлађе дијете у Великом Радићу има тек неколико мјесеци.
"То је нада да ће на овом великом и плодном тлу бити народа. Да ће се испод Грмеча чути дјечија граја и смијех", каже Ђукић.
Под Грмечом ушушкано село Велики Радић, мјесто честитих и добрих домаћина, њива родних и витих јела оста да снива снове.
И док се тамо негдје далеко од завичаја буде они којима је стално у мислима ђедовина, Ковачевићи, Лонићи, Ђукићи, Бероње, Пајићи, Ђерићи свој мир нашли су у завичају, вратили су се одакле су кренули, јер, како кажу: "Завичај је тамо гдје се увијек можеш вратити..."
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
