Срби и Бошњаци комшије без премца

И како ја сад да одузмем некоме његов, кад не би' волио да он одузме мени мој?! А живот је такав какав је, ваљало би да је боље, ал' и с овим који имамо треба гледати како најбоље да га проживимо, говори о суживоту у БиХ Ђемал Захировић док чува благо на испаши, у репортажи Независних новина.

Први је мјештанин Баљвина којег срећемо при доласку у село, надомак Мркоњић Града. Бошњак је и живи у његовом доњем дијелу, гдје је рођен и проживио вијек. Повише, добар пут води у Горње Баљвине, настањене Србима. Невидљива граница повезује засеоке и овдашње људе који од памтивијека живе у слози, проживљавајући заједно у свом "мјешовитом браку" сва добра и зла.

Надјачао здрав разум

Сеоце на сјеверозападу земље, са висине загледано у Врбас, смјештено је на обронцима Чемернице, а није чемерно. Није никада било, није ни данас. И у лоша времена, када је војничка чизма током свјетских и грађанских ратова газила тамошњим пропланцима, село је одолијевало чемеру. Снажили су га људи, његови мјештани, који нису бирали, али су ипак рођени свако у својој вјери, па одвајкада ово парче земље сложно дијеле Срби и Бошњаци. И то не тако да тек животаре у својим вјерским и обичајним микрокосмосима, већ је село њихова заједничка својина, чини их једнакима, само "обичним" Баљвинцима, људима које усљед породичног насљеђа назваше Мирко или Шабан.

"Бошко Тешановић, као доктор је доље у Бањалуци отишао у пензију, и ја смо као дјеца заједно спавали у кућици и чували овце. Његов брат Драго нам је много помогао током овог задњег рата, и данас кад дође пита шта нам треба. А мој дид и њихов дјед Лазар су били нераздвојни, нису могли један без другог ни кафу попити", прича Захировић и додаје да се како тада, тако и данас овдје живаљ поштује и узајамно помаже.

Село је кроз историју одолијевало сукобима, па је звецкање оружјем овдје непознаница. Здрав разум је, како кажу мјештани, вазда био јачи од ратних хушкача и испаљеног метка, па и сада, када се чуде нетрпељивости међу народима у, како истичу, земљи која је свима заједничка кућа.

"Ма, шта имам мислити о томе, ужас је то што се дешава! Ја сам се и током рата знао у три сата ноћу враћати пјешке кући одозго, са српског прела. Код нас је савршено, не знамо ни како наш теренски полицајац изгледа", каже Сенад Диздаревић, који нас дочекује испред свог дома, гдје у дворишту клепа косу за пријатеља Бошка.

"Ништа му то не наплаћујем, карактер ми је мјера за цијену! Добар је човјек, али за поједине има и тарифник, некад је то само пиво, ракија, ал' то ми је и најбоље средство за рад", кроз смијех додаје овај домаћин, у селу познат као мајстор свог заната.

Противници са лоптом

Кућа му је надомак продавнице и кафане, гдје једино "цвјета" оно мало ноћног живота, а у српско-бошњачким окршајима у билијару дебљи крај, као што то бива и изван сеоске биртије, извуче онај коме се срећа тање осмијехне, али и џамије, поносне на свој "живот", баш као што су Баљвинци двије вјере на свој суживот. Наиме, џамија у протеклом рату није срушена, па, као и православна црква на оближњем пропланку, која је такође одољела рушилачком нагону, и данас окупља вјернике.

Ефендију Илхана Шабића, ипак, затичемо у оближњој подручној школи "Бранко Ћопић", гдје је са сином Тариком, малишаном тршаве косе, заљубљеним у лопту, дошао да ђацима држи час вјеронауке. А школа из које се чује дјечји жамор, широм отворених врата дочекује намјернике. Једанаесторо малишана, троје српске и остатак бошњачке дјеце, под истим кровом, у истим клупама.

"Дјецу учимо толеранцији, али то код нас, као што видите, и не треба претјерано учити. То је наш стил живота, нешто што је за нас одувијек потпуно природно", говори Шабић, с којим се у потпуности слаже и свештеник Бобан Петрушић док пристиже у школу да истовремено одржи час вјернауке српској дјеци.

Лазар и Енис су комшије, другари и љути противници, ал' само на фудбалском терену у школском дворишту. Први у мајици са знаком ФК Војводина, другом на дресу пише Џеко. Одмјеравање спортских снага је овдје свакодневица, фудбал играју ђаци и школско особље, а тимови су одавно познати - тако, рецимо, ефендија игра са Драганом, Марином и Лазаром.

"Три године овдје радим и никад није било ни најмање неугодности. Дјеца су дивна, с њима је задовољство радити, с родитељима нема проблема, а добар однос влада и међу нама колегама", говори учитељ Дејан Рољић, Мркоњичанин са адресом у Бањалуци, одакле сваки дан путује на наставу.

Несебична помоћ

Стижу овдје, с времена на вријеме, и они који су отишли трбухом за крухом. Највише их је у Аустрији, одакле се враћају с пензијама, на одмор да дишу пуним плућима или да проживе старост у родној груди. Ипак је најљепше тамо одакле си, кажу, али село, додају, није што је некад било – мало је људи, млади одлазе.

"Причао ми је још мој дјед да овдје никад није било сукоба. Ето моје њиве пониже, граничи са њивом једног Бошњака, никад се у животу због међе нисмо посвађали", прича Јела Милиновић, која живи у Аустрији па дође свако мало у Баљвине да посјети кћерку и сина којима се гастарбајтерски живот никад није нарочито допадао.

Нема овдје ни "живе" воде, нити је кад било, што је мјештанима највећи проблем. Садика Хабибовић каже да хватају кишницу, а кад је суша, плате цистерну воде, па и то дијеле на равне части. Недостаје и цура, прича Миленко Јотић, остало је неожењених момака, па и он и супруга Душанка још чекају снаху.

"Ево ми сина, неожењен, ужива код мене, пошто имам аустријску пензију. Други син и три кћерке имају своје породице, а и ја бих, кад бих хтио, трећу бабу себи могао довести, ма из центра Сарајева би дошла овдје за мном - шта ћу, иде ми то од руке", наглашава кроз смијех Јотић.

Потврђује да са Бошњацима одувијек живе у миру и слози, помажу једни другима током грађевинских или радова у пољу, али се, истиче, никад међусобно нису вјенчавали, просто, у том се погледу држе оне "воли своје, поштуј туђе".

Чини се да оно што имају Баљвине треба цијелој БиХ. Да је њихов беспријекорни модус суживота пријеки лијек за земљу која грца у оковима нетрпељивости. Баљвине би својом топлином, неподијељеношћу, непостојећим границама и међама могле послужити као полигон за обуку здравог национализма и поштовања оних који другачије зазивају свога Бога.

Стећци

Трагови насеља су овдје пронађени још из времена праисторије. У скоро сваком дијелу села има стећака, међу којима и изузетно добро очуваних и грандиозно великих. Привлаче све више туриста, баш као што су у нека прошла времена, према предању, "привлачили" болест - рецимо, људи су знали обићи неколико кругова око стећка са обољелим коњем, који би убрзо оздравио.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.