Сокочанку Винку Делић живот шибао са свих страна
РОГАТИЦА - Да судбина зна и те како бити окрутна, доказ је старица Винка Делић из Сокоца која је након смрти сина, брачног бродолома и потуцања по бијелом свијету остала и без ноге, али је упркос свим животним недаћама оптимизам није напустио. Своје пензионерске дане проводи у инвалидским колицима у рогатичком Дому “Сунце”.
Ако се за нешто може рећи да је “пуно к'о шибица”, онда је то “Сунце”. Под његовим кровом тренутно живи 78 штићеника, међу којима је и Винка коју ту није довела само девета деценија живота него и болест. Након несрећног пада 2014. године и компликација које су је пратиле остала је без стопала и дијела поткољенице лијеве ноге.
Али то није и све што је у негативном смислу пратило ову кршну Романијку од рођења 1941. године као најстарије од петоро дјеце у мајке Загорке и оца Риста из села Милетине у општини Соколац. Много прије него њене вршњакиње морала се укључивати у обављање послова којим још није била дорасла. Посебан задатак био јој је брига о три млађа брата и сестри.
Они су јој, присјећа се Винка, док су отац и мајка обављали свакодневне послове у пољу и око стоке које су као добростојеће домаћинство увијек имали доста, били стална обавеза уз све послове у кући па чак и спремање хране за цијелу породицу.
Винка је израсла у вриједну дјевојку о којој је село причало, а њена завидна љепота и стас пркосили су момцима на сеоским сједељкама и вашарима.
При једном таквом изласку Винка се срела са тада кршном момчином Будимиром Бановићем из рогатичког села Бегзадићи. Рече, на несрећу, и образлаже.
- Тај први сусрет са Бановићем, касније је испало и мојим супругом, претворен је у љубав на први поглед која је довела и до брака. Оженио се мноме 1966. и одвео ме у његове Бегзадиће. Тек ту сам, али на моју жалост, касно сазнала да је мој изабраник одглумио доброг момка, а у ствари био је сеоски ђилкош, велики нерадник и добра пијаница. Али назад се није могло. Трпи и ћути - казује Винка.
Већ наредне, 1967. родила је сина Раденка, а 1969. и другог, Слободана.
- Стални неспоразуми с мужем, уз малу дјецу, па и мој нови животни ударац - смрт млађег сина кад је још био беба, учинили су мој живот неподношљивим у Бегзадићима. Тражила сам савјет од мојих и отац ми је поручио: “Ти се можеш вратити, али без дјетета”. Ја на тај услов нисам пристала и кад сам се одлучила да бјежим, понијела сам и дијете. Два-три дана ишла сам од немилог до недрагог. Тек трећег дана стигла сам у моје Милетине. Отац ме је дочекао на нож из разлога што сам донијела дијете, кога тих дана није хтио ни да погледа. Било је порука и од стране “мог” Будимира да се вратим. Ја на то, знајући шта сам све проживјела и шта би ме још чекало, нисам пристала и ми смо се 1972. развели. Дијете је остало са мном - присјећа се Винка тешких дана.
Као разведена жена и самохрана мајка једног дјетета, Винка је једно вријеме радила у индустрији меса на Сокоцу. На неки позив за одлазак на привремени рад у иностранство она се пријавила и на њено изненађење, била је примљена.
- Ја, сељачко дијете, са само основном школом и са дјететом у пртљагу, која чак ни у Сарајево нисам сама ишла, нађох се у Визбадену код Франкфурта. Као неквалификована почела сам радити у једној фабрици. Зна се, радила сам све што ми је наређено и остадох до пред крај 2001. године, када сам пензионисана - вели она.
И као пензионерка Винка је остала у Визбадену још три године, а онда се вратила у родни Соколац, гдје је од пара које је зарадила и од уста одвајала купила шест дунума земље и направила кућу. С њом се вратио и син Раденко. Тада је услиједила још једна несрећа. Несмотрен пад донио јој је лом бутне кости лијеве ноге.
- Са моје тадашње 73 године надала сам се да ћу рану лако пребољети. Тако није било и због сталних компликација, посебно са циркулацијом, 5. јануара ове године морала је услиједити ампутација испод кољена и ја се, на моју још једну животну несрећу, нађох у инвалидским колицима потпуно зависна од туђе његе и помоћи. Није ми је имао ко пружити и од 20. јануара 2022. захваљујући добрим људима ја сам, ево, овдје у Дому за старија лица у Рогатици. Нисам се покајала. Примили су ме на најбољи могући начин. Онако како се примају најрођенији - прича Винка.
Помоћ
Винка се полако навикава на ново, како каже, нимало завидно стање.
- Већ добро “возим” инвалидска колица у нади да ћу ускоро добити и протезу за ногу, већи дио личне тоалете обављам уз малу помоћ радника Дома “Сунце”, себи хеклам што ми треба, сама отварам врата на соби и другим просторијама у којим се крећем и чиним све да се особље Дома, којем сам пуно захвална, што мање бави мноме - рече на крају Винка.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
