Снежана Пјевчевић, најучитељица сарајевско-романијске регије: Најважнија лекција постати добар човјек

Прича то учитељица рогатичке Основне школе “Свети Сава” Снежана Пјевчевић која поносна власница титуле најбољег учитеља сарајевско-романијске регије.

- Ја ту задаћу максимално извршавам и, по мојој оцјени, отуда и ово признање Друштва учитеља Републике Српске. Плакету сам примила недавно на свечаности у Бањалуци уз, што ми је посебно драго, 100. годишњицу рођења Душка Радовића и оно представља потврду мог доброг рада. Вјетар у леђа дају ми моји ученици сваког заједнички проведеног дана и сваког часа. На то ме обавезује и љубав деда Крста према завичају који је напустио 1946. године, а кога никад није заборавио и, чини ми се, прежалио - каже она.

Управо су свакодневне приче њеног дједа о огњишту у Бијелом Брду код Рудог биле разлог да се Снежана из родног Лазарева код Зрењанина у Војводини досели  на Романију.

Као млада учитељица без сталног запослења јавила се на конкурс и упутила у Рогатицу. Наиме, Снежана је након завршена средње школе просвјетне струке и педагошке академије са смјером разредна настава, почела радити као учитељица, али на одређено вријеме у подручној школи у насељу Неузина које је од Лазарева било удаљено око 35 километара.

- То ми је сметало и био разлог да размишљам о тражењу рјешења за стални радни однос и негдје гдје се нећу возити километрима - присјећа се она.

Тих дана наишла је, каже, на конкурс Министарства просвјете Републике Српске којим су тражени учитељи за више основних школа у различитим општинама.

- Међу њима је била и Рогатица коју сам само на географској карти видјела да је близу дједових родних Бијелих Брда и Рудог и колегиница Милена Чегар и ја се заједно јавимо на тај конкурс и добијемо обавијест да смо примљене и да са почетком школске 1999/2000. године дођемо на посао у Рогатицу, у централну школу “Свети Сава”. Спремиле смо торбе и пошле у неизвјесност, у некакву Рогатицу - говори Снежана.

Нашле су је, истиче, у рушевинама и са много других ратних и поратних рана.

- Опште разочарење разбио нам је тадашњи директор школе, сада покојни, Томислав Павловић. Лијепо нас је примио, још љепше причао о Рогатици, школи и колективу, а да случајно не би побјегле, обећао је  да  ће нам одмах наћи смјештај и помоћи да се што боље смјестимо - прича Снежана.

И било је тако. Остале су и она и Милена и обје и дан-данас раде у централној Основној школи “Свети Сава” .

- Скуписмо више од 20 година радног стажа, формирасмо овдје породице, стекосмо пријатеље и нове познанике. Кроз моје руке већ су прошле три генерације основаца од првог до петог разреда, а сада учим четврту. Радила сам и у припремним одјељењима дјеце за школу, а од 2014. до 2020. била и директорица школе. Сада сам поново у учионици са дјецом и убјеђењем да нема  бољег посла - каже Снежана.

Војно поље

Као одлична ученица Снежана Пјевчевић жељела је да школовање настави у некој војној школи из које би се могла што ближе примаћи  ваздухопловству и авијацији о којој је највише маштала.

У Рајловцу код Сарајева, присјећа се она, успјешно је положила све тестове за пријем у ваздухопловну гимназију. И поред тога није примљена уз образложење да је “прекобројна”, али, како каже, можда је то и њена срећа с обзиром на све што се у Одбрамбено-отаџбинском рату збивало са припадницима бивше ЈНА.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.