Сељаково звоно раме уз раме са краљевим

Сретен Митровић
Сељаково звоно раме уз раме са краљевим

РОГАТИЦА - Да о човјековој величини најбоље говоре дјела која иза себе остави свједок је и мало звоно у рогатичкој цркви Свете тројице, које се захваљујући донатору Милану Ујићу оглашава већ пола вијека позивајући парохијане на саборност.

И данас, након што је преживјела бројне голготе и ратове, ова црква свакодневно се својим вјерницима, уздуж и попријеко питоме рогатичке котлине, од Рабра на западу и границе са општином Соколац до Влахиње на истоку и границе са Вишеградом, оглашава са великим и малим звоном.

Велико звоно, остало је у памћењу старијих Рогатичана као поклон краља Петра Првог ослободиоца и породице Карађорђевић одмах након завршетка Првог свјетског рата. На срећу рат га, вјероватно због неприступачности на звонику, није однио и оно се оглашавало и позивало вјерни народ на богослужења све до марта 1975. године, када је у цркву дошло и друго звоно.

- Ријеч је о малом звону које је даривао Милан Ујић из села Подгај, у мјесној заједници Гучево, у своје и име свога сина Миланка - прича протојереј ставрофор у пензији Милорад Новаковић.

Ријеч је о сељаку, земљораднику који је, да би издржавао своју бројну породицу, седамдесетих година прошлог вијека идући трбухом за крухом “тркнуо” и до Њемачке на коју годину привременог рада, како су радили и многи други из његовог села и околине.

Прву гастарбајтерску плату, прича Милорадов син Миланко, умјесто да уложи у економско оснажење породице, која је живјела у недовршеној кући и од оног што се могло убрати са десетак дунума земље, Ујић је утрошио у куповину звона за цркву у Рогатици.

- Купио га је у ливници у Београду и никада није хтио рећи колико је коштало, али се претпоставља да је могао купити најмање онолико земље колико смо већ имали. Ни он, а ни ми због тога нисмо зажалили - додаје Миланко.

Одрастоше дјеца, Милан оде на онај свијет, а и данас је остао ехо малог звона које је из Београда, о свом трошку, довезао комшија из Гуждеља Васо Ковачевић. Том поклону свједочи  и захвалница Српске православне цркве у Рогатици коју је потписао тадашњи јереј Милорад Новаковић.

Милан Ујић је, прича даље Миланко који као ратни војни инвалид из посљедњег Одбрамбено-отаџбинског рата живи у Београду, цијелог живота и љети и  зими носио српску националну капу, шајкачу. Од ње се није одвајао ни за вријеме рада у Њемачкој.

- Остало је упамћено да је једне прилике, док је био у Сарајеву, пожелио да купи килограм трешања. Стао је у ред, а трешње је продавао човјек са фесом. Кад је видио Милана са шајкачом, одмах је рекао: “Нема за тебе трешања”. Отац је схватио разлог и одмах је потражио полицајца, а потом су заједно дошли до продавца трешања, који му је тешка срца те слатке плодове управо у шајкачу ставио - присјетио се Миланко, с поносом, очевих доживљаја.

Црква

Црква Свете тројице у Рогатици, чија градња је започета у прољеће 1883, а освећена на Преображење Господње 1886. године, рађена је у готском стилу. Незнатно је оштећена током Првог и посебно Другог великог рата, а данас је несумњиво једно од најважнијих обиљежја овог краја.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана