Рогатичанин Илија Зељко поезијом лијечи ране на души
Рогатица - Поезија је била моја страст од малих ногу, а данас ми је лијек јер у њој увијек налазим сигурно уточиште, бијег од тужних успомена и свега што сам проживио.
Тако своју животну причу за “Глас Српске” започиње Рогатичанин Илија Зељко, штићеник Дома за старија лица “Сунце”, чији је најмлађи члан.
Судећи по годинама, Зељку није мјесто у таквој установи с обзиром на то да је тек закорачио у шесту деценију, али недаће и болест, пресудиле су да заједно са осталим штићеницима дијели просторије “Сунца” и да их све колико-толико увесељава својом поезијом.
Осим што је остао без својих рођених, Илија је и трајни инвалид након што га је прије неколико година у Вишеграду ударио аутомобил.
- Овдје ми је добро. Осјећам се као некад код своје куће у родним Доњим Лучанима код Какња. Уз велику пажњу особља дома, нашао сам нове пријатеље који ме разумију и мање-више имају исту судбину. Зато неизмјерно захваљујем свима који су препознали да ми је помоћ потребна и смјестили ме у дом. Жао ми је што због здравствених проблема не могу више да привређујем као што раде други штићеници. Али, зато ја напишем понеку пјесму о њима и о мојим недосањаним сновима - прича Илија.
Писао је, прича, још као основац, док је у средњој школи љубав према писаној ријечи потиснуо спорт.
- Као атлетичар на 100 метара имао сам резултат 13,5 секунди. Волио сам и бокс и уз тренера покојног Јозу Леутара прорицана ми је свијетла будућност. Играо сам и кошарку и међу вршњацима био један од перспективнијих. Међутим, спорт је остао као успомена, а овдје ми се поново вратила жеља за поезијом. Понешто напишем за своју душу и за љубав мојих пријатеља - прича Илија.
Да Илија у томе не губи вријеме, прича и директор Дома Радомир Ћућула.
- Поред његовог кревета, на ноћном ормарићу су увијек двије-три свеске у које биљежи своје мисли. У њима су његове пјесме. Пише на разне теме, али највећа мотивација му је љубав из младости - рекао је Ћућула.
Зељко је, прича Ћућула, послије протеклог рата остао сам, а с обзиром на то да је инвалид, његове трошкове боравка у дому сноси Центар за социјални рад из Вишеграда. Илија је остао без сестре још док је била мала, а брат и отац су погинули у саобраћају. Мајка му је умрла 2005. године од када је Илија сам и ране на својој души лијечи само пјесмама и понеком лијепом ријечи у рогатичком дому.
Једина жеља
Илија Зељко је испричао да има рођену сестру Цвијету која је, бјежећи од ратних дешавања, отишла у Швајцарску и од тада је никад није видио.
- Моја највећа жеља је да сазнам нешто о њој, да ли је жива, како је ... Не треба ми никаква помоћ, само да жудим за тим да имам неког ближњег - са сузама у очима каже Илија.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
