Ратни војни инвалид Рајко Траљић без струје живи дуже од двије и по деценије

Рајко је рођен 1973. године и имао је десет година када је у родну кућу у којој је одрастао са родитељима и осморо браће и сестара “дошла” струја. Међутим, у јеку рата 1994. године радници которварошке “Електродистрибуције” порушили су бандере преко којих је струја долазила од Рајкове куће. Уз образложење да се то ради за потребе војске чију униформу је носио, посјечене су све бандере и без струје је остао Рајко, али и околна села и засеоци у којима су живјели искључиво Бошњаци. Захваљујући међународним донаторима и фондовима намијењеним за повратнике, већ у првим поратним годинама бошњачка села су поново електрификована, али бандере нису стигле до Рајкове куће. Послије смрти родитеља, а након што су браћа и сестре прије тога отишли трбухом за крухом, Рајко је остао сам у родитељској кући и годинама безуспјешно упућује апеле на разне адресе тражећи да му се поново доведе струја.

Упркос недаћама с којима се бори, Рајка не напушта ведар и весео дух, а посебно живне када му дођу гости. Када га је посјетила наша репортерска екипа, Рајку су у посјети биле његове сестре Славојка и Невенка и још неколико пријатеља.

- Држим нешто свиња и оваца, засијем себи башту и не патим се гладан, али тешко је без струје. Најгоре је за замрзивач, јер када закољем овцу или прасе, немам гдје да оставим месо и морам да носим код сестара у Шипраге. Хљеб себи умијесим и испечем, али и у августу морам да наложим ватру за то, јер не могу да упалим електрични шпорет - приповиједа Рајко, додајући да је себи довео воду пред кућу, али да и она зна да пресуши када буду велике врућине, што му додатно отежа и онако тешку свакодневицу.

Он вели да често навраћају његови пријатељи и ловци, истичући ипак да су му најчешћи посјетиоци дивље животиње, али каже да је имао среће, јер му никада нису нападале стоку.

- Имам једну “вањску” сијалицу на батерије која се пали на покрет, па ако наиђу медвјед или дивља свиња, уплаше се кад се упали свјетло и утекну - са осмијехом каже Рајко, додајући да му је много теже зими.

Рано се смркне, а не може да упали телевизор па, како каже, углавном слуша транзистор, али ни сам не зна како дочека зору.

- Имам овај један соларни панел, али он ми служи само за то да напуним батерију на телефону, јер ми треба телефон да ме сестре могу назвати. Обећавали су ми многи да ће ми довести струју, али све је остало на обећањима. Ипак, уздам се у добре људе, а сигуран сам да би ми помогао предсједник Додик само кад би чуо за мој случај - каже Рајко.

Каже да са комшијама Бошњацима живи у слози, а посебно истиче пријатељство са Мухамедом Тргаловићем, које траје од школских дана. Пријатељство није помутио ни протекли рат, иако су били на супротним странама, јер је Мухамед био официр Армије БиХ, који је послије рата наставио службу у Оружаним снагама БиХ, али је пензионисан прије неколико година и често долази код свог Рајка.

- Нама Бошњацима је уз помоћ донација поново доведена струја, али Рајко живи као пустињак. То није у реду, јер је он ипак ратни војни инвалид и борио се за Републику Српску, од које није заслужио да овако буде препуштен сам себи - каже Мухамед, додајући да су он и Рајко рат оставили далеко иза себе и да су спремни у сваком тренутку да један другом прискоче у помоћ.

Соларни панели

Један од оних који често посјете Рајка Траљића је и Раденко Перишић Рашо. Овај дугогодишњи привредник и бивши предсједник шипрашког ловачког удружења “Борчићи” каже да је до сада пропуштено неколико прилика да уз помоћ донација бандере поново дођу до Рајкове куће.

- Сада би било лакше и јефтиније када би му се помогло да набави још неколико соларних панела па да може да укључи фрижидер и телевизор. То би све коштало око 5.000 марака и позивам све који су у могућности да помогну нашем Рајку. Он је то заслужио и као РВИ, али и као човјек који је познат по томе да се, упркос тешким условима у којима живи, из његове куће нико није вратио гладан и неугошћен - каже Рашо.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.