Раде преживио крвави Никољдан, убице дјеце 28 година на слободи

Раде се присјећа да је муслиманска војса, по већ испробаном рецепту у Другом свјетском рату да злочине над цивилима чини на велике православне празнике, на Никољдан, 19. децембра 1992. године, у освит дана истовремено напала све засеоке Горње Јошанице.

У дану када је требало да обиљеже крсну славу масакрирано је 56 Срба, међу њима 21 жена и троје дјеце - Драгана Вишњић од 10 година, њен три године млађи брат Дражен и двогодишња Данка Тановић.

Драгана и Дражен убијени су заједно са мамом Олгом /31/, татом Драгољубом /39/, стрицем Миланом /33/, баком Зорком /64/ и дједом Вукадином /64/, а Данка са мамом Зором Вишњић /22/, тетком Ранком /24/, ујаком Влатком /20/, баком Гојом /44/ и прабаком Стојком /68/.

Раде прича да је напад на заселак Гапиће, у којем је он био, почео у 6.20 и да је прва пушка која је пукла погодила њега кроз кук.

Тешко рањен, није могао да хода, па је препузао стотињак метара, а онда га је нашао Живко Кујунџић, превукао га у сусједни заселак Медановиће и смјестио у једну кућу.

Када су и ту упали муслимански војници, Раде је препузао у подрум куће коју су потом зликовци запалили, а када су њега опазили са врата подрума су припуцали и са два метка га погодили у десну руку.

“Док је кућа горјела, чуо сам како се дозивају: жМехо, идемо, одоше нашиж, па сам посљедњим напором, ни сам не знам како, допузао до прага. Тада су наишли наши и у посљедњем тренутку ме извукли да не изгорим”, прича Раде.

Присјећа се да је у засеоцима Гапићи и Медановићи погинуло осморо мјештана, међу којима три жене- Миља Јегдић, њена кћерка Милева и Гоја Стојановић.

“Све што се затекло у Баждарима је побијено, исто тако у Хоџићима и Брајковићима. Доста преживјелих свједока за ових 28 година су помрли и надлежни истражни органи као да чекају да сви помремо и да нема ко да свједочи”, закључио је Раде.

На крвави Никољдан убијено је 16 Вишњића, а Душанка Вишњић, данас Лаловић, којој је тада било непуних 18 година, једна је од ријетких из ове фамилије која је успјела да побјегне испод ножа.

“Ружно је рећи, али некако као да смо на половини- 56 жртава, а прошло је 28 година. Тужилаштво БиХ до данас ништа није урадило на предмету Јошаница. Ишли смо, разговарали, писали, међутим, ниједна оптужница није подигнута”, прича Душанка.

Она наводи да је, као секретар општинске Организације породица погинулих, посљедњи контакт са Тужилаштвом имала у јануару, када су је обавијестили да прекидају истрагу против одређеног броја људи због њихове смрти.

“То ме је јако повриједило, јер је веома ружно да они толико дуго чекају и да је све што су урадили за 28 година то да прекидају истрагу против одређеног броја људи”, огорчена је Душанка.

Ипак, са поносом истиче да су потомци погинулих уз помоћ бројних добротвора подигли спомен цркву у Јошаници, чија градња је при крају.

У октобру у новосаграђеној цркви обављено је прво крштење и то унуке једног од јошаничких мученика.

“Своју ћеркицу Ану крстила је Весна Тешановић, кћерка Новака Мићевића, који је настрадао на Никољдан. Било је дивно, емотивно и срећни смо због тога”, са сузама радосницама у очима прича Душанка.

У току је унутрашње уређење цркве, а ускоро се очекује постављање иконостаса који је даровала Њемица Хелга Фукс, велики пријатељ Јошаничана, па би овај храм требало да буде освештан у мају на празник Светих Ћирила и Методија којима је посвећен.

Душанка је поручила да потомци страдалих Јошаничана никада неће одустати од тражења правде.

“Очекујем да Тужилаштво БиХ коначно нешто уради, ево молим их и овим путем да не чекају да сви починиоци умру, јер то није у реду. Неко мора одговарати за злочин у Јошаници”, рекла је Душанка.

Годишњица злочина званично се обиљежава у мају, на љетни Никољдан, а породице погинулих данас су обишле гробља у Јошаници и Фочи и прислужиле свијеће за душе невино страдалих.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.