Приче са прве линије ратног доктора Милана Павловића из Српца трајно свједочанство

Књига је сачињена од 37 истинитих прича које су писане у времену од 1992. до 1995. године и свједоче о тешком, али одважном ратном путу припадника Прве србачке лаке пјешадијске бригаде и других јединица Војске Републике Српске. Павловић, који је у чину резервног мајора обављао дужност ратног доктора и начелника санитетске службе србачке бригаде и цијело вријеме рата провео на ратиштима дијелећи судбину народа и својих сабораца, каже да је његова идеја била да књигу објави по завршетку рата, али су животне околности то спријечиле.

- Планирао сам да је издам што прије, али пут од рукописа до штампе је био трновит и у том времену ми је задња брига била да објавим књигу. Тешко је било наћи издавача и све то финансирати јер сам школовао троје дјеце и нисам могао издвојити средства. Међутим, прошле године сам се на Возући срео са директором Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица РС Милорадом Којићем и почели смо причати о књизи. Понудио се да буде издавач, што сам са радошћу прихватио јер сам желио да иза ње стоји једна републичка институција - рекао је Павловић.

Како каже, све што је написано је доживљено, ниједно име није измишљено, никога није увриједио и трудио се да пренесе све онако како је доживио са свог становишта.

- Рат нису били само погибија, крв и рана већ и сирочад, удовице и разорене куће и никога не окривљујем за сва та дешавања, већ то препуштам читаоцу. Књига је подсјетник на једно зло вријеме које још, нажалост, није прошло. Против сам било каквих сукоба и сматрам да у данашњем цивилизованом свијету постоји начин да људи сједну за сто и договоре се да праве државе како хоће, само да не буде рата - сматра Павловић.

Склоност за литерарно стваралаштво током рата је показивао и у бригадном листу “Мотајички борац”, гдје су објављивани његови записи са ратних жаришта, а писао је и о оном што се у тим тешким тренуцима дешавало у душама бораца и ратних страдалника.

- Све приче сам посложио по хронологији како сам се враћао са ратишта и могу се читати појединачно, али и као цјелина. Било ми је тешко да изаберем које ће ући у књигу, због ограниченог броја страница и остало је још најмање двадесетак необјављених, па се надам да ће изаћи у неком другом, допуњеном издању. У току сам писања и “послијератних прича”, али оне ће ипак сачекати још неко вријеме за објаву - каже Павловић.

Додаје да је санитетска служба србачке бригаде била једна од најбоље организованих.

- Имали смо проблема у вези са формирањем екипа за одлазак на ратиште јер су тамо људи сагоријевали у послу. Ми нисмо пуцали, али од првог до задњег дана смјене на ратишту смо увијек морали бити будни. Имао сам изврсне сараднике, све их цијеним, од возача до медицинских сестара, и били смо као фамилија. Преко наших руку је прешло 527 рањених људи, а од посљедица рањавања су преминула четири борца - истиче Павловић.

Данас за себе каже да је срећан човјек, јер поред супруге Мирјане и кћерки Невене, Бранке и Јелене има и петоро унучади. Вуче га носталгија за кћеркама које живе у САД, али му је срце испуњено јер су се добро снашле и планира у новембру отићи да их посјети.

Биографија

Доктор Милан Павловић је рођен 1948. године у Старој Градишци. Медицински факултет је завршио у Загребу, а у Србац је стигао 1980. године, гдје остаје да ради у Дому здравља као љекар све до пензионисања.

- Прије девет година сам отишао у пензију радећи као педијатар, мада и сад понекад прегледам неко дијете јер не могу одбити неком помоћ. Углавном живим са супругом мирним животом у нашем стану, али од раног прољећа до касне јесени боравимо у насељу Расавац, гдје имамо нашу викендицу и наш мали рај - каже Павловић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.